Колегиници Дани Шиљковић уместо воштанице

 ШТА ЈЕ ТО ПРОСВЕТА ДАНАС И ОВДЕ

          Колегиници Дани Шиљковић уместо воштанице

КОГА НЕМА, БЕЗ ЊЕГА СЕ МОРА                     

Верујем да смрти нема. Стеван Раичковић каже: “Све што је икад имало,/ живот, до уре удесне./ О, није мртво нимало – / Бар  неке ноћи чудесне“. Зато верујем да ни моја колегиница, Дана Шиљковић, професорка историје, није умрла. Она је отишла, али је жива. Живи у својој породици, у својим ђацима, у својим колегама. И живи у Извору Живота, ка Коме је кренула ових дана, у тешке дане по наш народ, када се испуњавају речи Владике Николаја, „тесна гробља, а мало гробара“.

Њу није било тешко волети. Била ја скромна, тиха, ненаметљива; свима је била све, и сви су, кроз њу, умели да чују дубоку тишину човештва, којом се одмарамо од буке овога света. И ми, којима је пало у део да улазимо у учионице у тешко доба корона тровања, осећамо да је Данин одлазак губитак који се не може надокнадити. Не, није тачно оно: “Кога нема, без њега се може“. Тачно је само – кога нема, без њега се мора. Али, са одласком колегиница каква је била наша Дана, то „мора“ је нарочито тешко; то „мора“ је празнина која ће нам се прикрадати, и настојати да нас, кад не будемо били будни на стражи живота, учини чамотнима и разочаранима. А она то не би хтела – јер је веровала да врлина и вредноћа све побеђују.    

БИТИ ПЕДАГОГ                                                                                      

Радити са младима је тешко и одговорно. У античкој Грчкој, педагог је био роб који је децу слободних грађана водио у школу и доводио из школе, надзирући њихово понашање и учење. Због тога су му деца правила разне смицалице и пакости, које је он морао да стоички подноси. И данас треба бити педагог – водити децу за руку, и преузимати одговорност за овај свет, све тежи за разумевање; али, да се не лажемо, и све суманутији.                   

Хана Арент је писала: „Извор ауторитета у васпитању је прихватање одговорности за свет. Ауторитет васпитача и квалификација учитеља две су различите ствари. Ауторитет изискује одређену квалификацију, али квалификација сама, ма како добра, не може зајемчити ауторитет. Учитељ се квалификује својим знањем о свету и способношћу да га преноси другима, али ауторитет он има само у оној мери у којој прихвата одговорност за свет. Васпитач је пред дететом као заступник свих одраслих грађана: показује му прилике у свету и говори – ево, то је наш свет“.

А шта ћемо ми да кажемо нашој деци? Завршите школу и отвориће вам се сви путеви? Будите добри и морални, и постаћете вођи и ауторитети? Можемо ли макар, кад у петак излазимо из учионице, да кажемо: “Видећемо се у понедељак!“ Или морамо да додамо: “Ако буде понедељка“?

На та питања није лако одговорити.

ЕТИКА ПОСЛЕДЊЕ ОДБРАНЕ                                                  

Ко хоће да остане у учионици и да стоји испред ђака, мора, више него икад, бити спреман на етику последње одбране: јер, да парафразирамо мајора Драгутина, образ Гимназије, са њених осамнаест деценија постојања, мора остати светао. Без обзира на околности.

Док се светови руше, просветни радници су и даље на првој линији фронта. Гледају да, у доба када се школа гаси у име „он лајн будућности“, кажу деци да бити образован не значи препуштати се мочвари виртуелног. И да књига није ишчезла. И да обзорје није вештачка интелигенција, него исконска премудрост. Јер је мудрост изнад знања, као што је знање изнад информације.                                           

ОБРАЗОВАЊЕ И ОБРАЗ  

Директор једне школе који је преживео нацистички конц-лагер, новим наставницима своје установе давао је следеће упутство:

„Поштовани наставниче! Ја сам један од малобројних који је преживео концентрациони логор. Моје очи су виделе такве ствари које нико не би требало да види: гасне коморе које су конструисали и изградили чувени инжењери; људе које су отровали високоборазовни лекари; дојенчад које су убиле квалификоване медицинске сестре; жене које су спалили дипломци средњих школа и универзитета. Стога ја не верујем у образовање. Моја је молба: помозите ученицима да постану човечнији. Плод вашег рада не сме бити учени друштвени шљам, висококвалификоване психопате, образовни Ајхмани. Читање, писање, аритметика важни су само ако нашу децу учине човечнијом.“

Светосавски народ српски одувек је знао да школовање није циљ самом себи, него да је оно смислено само ако ученика узводи ка човештву, које је тек у потенцијалу дато и које се мора остварити упорном борбом против зла у себи и свету. Реч „образ“ је старосрпска и значи „лик Божији у човеку“ (зато код Срба важи: „Рука руку мије, образ обадвије“): „образовање“ је остваривање лика Божијег (слобода, љубав, умност) у човеку. Глагол „питати“ значи хранити: васпитање је на нашем простору вековима било „храњење светињом“. „Просвета“ има исти корен као речи „светлост“ и „светост“: светлост вечности и светост живота (код нас, на почетку наших путева, и једно и друго, био је Свети Сава) јесу најдубље просвећивање човека и његовог света. То не пориче науку; само јој даје крила.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА                                                                                                                                                                                                         

Али, без Дане Шиљковић Гимназији неће бити лако. Линија последње одбране смисла изгубила је једно стражарско место. Сиромашнији смо не само за једну памет и једно знање, него и за једно велико срце. Ипак, у пламичку воштанице коју ћемо зажећи за покојницу видећемо, макар и делимично, изворно значење речи „просвета“. Светла душа професорке Дане ће нам помоћи у томе.                                                                              

Владимир Димитријевић