НЕОБИЧАН КАФЕ – НОВИ КУТАК У ОВЧАР БАЊИ
За њих није било дилеме. Живели су више од две деценије ван Србије, али одредиште им је већ дуго у домовини. Адресу у Шведској и Барселони, Велибор и Душица Маринковић заменили су за малу улицу у Овчар Бањи, у коју су донели један нови дух. У кочији, уређеној као да је недавно изашла из најбоље столарске радионице, уочи Васкрса, отворили су мали кафе-бар са погледом на кабларске врхове. Уз пријатан амбијент, овај кутак је у потпуном складу са природом.
Оваква кочија-ресторан била би, можда, леп детаљ и у Чачку, али Маринковићи и не размишљају о томе, јер је Овчар Бања баш то што им је потребно, за живот и уживање. То потврђују и њихова деца, деветогодишњи Јован и годину дана млађа Наталија, који, чини се, у овом малом месту једино немају „одмора“.
Необичне кочије са летњом баштом на шеталишту у Овчар Бањи, недалеко од новоизграђеног амфитеатра, привлаче пажњу многих гостију овог, после дуже времена оживелог места. Жеља да поново живе у Србији је заједничка, а идеја да у преуређеној кочији започну посао била је Велиборова.
– Кочију сам купио у Женеви, веома је стара и некада је била поштанска, за превоз новца и папира… Камионом смо је довезли у Србију. Већ две године радимо на овој идеји и уређењу кафеа. Мајсторске руке столара Милуна Пејовића из Тучкова су кочији повратиле стари сјај. У ствари, сада је, чини ми се и лепша – каже Вељо, рођени Краљевчанин, који је дуго живео у Немачкој, Шведској, Шпанији…
Кочију су Маринковићи и Милун потпуно „препородили“. На свега неколико квадрата, у њој, уз старе предмете, сија и цакли се нови ресторански инвентар. Сваки детаљ у башти, која већ има своје сталне госте, пажљиво је изабрала Душица. Столар Милун и ту је показао своје занатско умеће – од дрвета су столице, столови, клупе, држачи за цвеће, трупци на стази… Немогуће је описати мноштво детаља.
– Рођена сам и одрасла у Бањи. Овде ми је дом и, мада смо лепо живели пет година у Барселони, овде смо најсрећнији, ми и деца. Рођени су у Малмеу, али овде су безбедни, слободни, просто, уживају у сваком тренутку. Вратили смо се у Шведску једно време, али деца су тражила само Бању – каже Душица, а то потврђује и Наталија, која је, као и њена мајка, стигла и да „глуми“ као статиста у филму, који се ових дана снима недалеко од манастира Никоље.
Велибор спрема у кочији и храну. За сада, само „за понети“. И у томе ужива, јер, каже, све схвата као игру и одмор.
– Имамо још много идеја, не би било занимљиво све одједном да покажемо. Уносићемо новине сваких месец дана – обећава Велибор, али не жели да открије детаље пре него што оствари своје замисли.
Њихова дилижанса се, њиховом вољом, зауставила у Овчар Бањи. Нови простор за уживање сваког ко у ово туристичко место дође, из било ког разлога. За предах од пешачења и планинарења, за уживање у јутарњој кафи или вечерњем „концерту“ птица и миру… Велибору и Душици ништа не недостаје из „великог света“.
– Отишао сам из Србије веома млад, са 25 година. Живео сам у великим метрополама и ништа више не може да ме импресионира. Овде сам испуњен и задовољан због породице… Нигде није лепо као код куће, а овде је сада наш дом. Усрећује ме све, и задовољство гостију, који позитивно реагују на овај наш кутак. Само им је жао, кажу, кад морају да крену натраг из Бање, кад се одмор заврши – каже Велибор уз осмех.
Када не раде, што је сада ретко, Маринковићи воле да заједно оду на Каблар, на Овчар, у манастире, до својих у Краљево… Њихова кочија кафе-бар, још један је украс Бање, а можда ускоро буде и један од симбола. И они се повремено враћају у Шведску, али, кажу, само на неколико дана због обавеза, а онда опет у своју Бању. Три кофера, спакована на предњој страни дилижансе само су још један детаљ ове необичне, лепе приче.
В. Т.
СЛОБОДА НА ДЛАНУ
На питање где му је лепше, Јован одмах каже да највише воли Србију и Чачак. И он и Наталија похађају основну школу у Чачку, иду на часове тениса, планинаре, пецају, воле да се друже са Славком Малетићем Мујом, домаћином у Планинарском дому „Каблар“, Пецом Шундерићем из Клуба „Армадиљо“ и његовом децом… И да, Јованова омиљена активност је цепање дрва, а волео би да се бави и стрељаштвом. Неуморни су, једино им недостаје више вршњака у Овчар Бањи.
– Они овде уживају. Сада можда мало више воле Чачак, због друштва, али нигде немају овакву слободу као у Бањи – каже Душица и додаје да од детињства воли „Чачански глас“, који се увек радо читао у њеној породици. И угоститељство је део традиције, јер је њена мајка раније држала кафану, баш у Овчар Бањи.
Divan tekst.