KNJIŽEVNIK TIHOMIR LEVAJAC, AUTOR MONOGRAFIJE O ŽAOČANIMA ŽIVOT I PRIČE “ZLATNOG SELA” SRBIJE

Tihomir Levajac, književnik iz Banja Luke, poreklom iz obližnjih Kačulica, autor je monografije “Žaočani – zlatno selo Srbije”, koje je ovo zvanje dobilo 1980. godine kao pobednik Republičkog takmičenja sela Srbije kao najnaprednije selo. Izdavač monografije je OŠ “Branislav Petrović” u Slatini, koja je ovo izdanje promovisala tokom obeležavanja svog jubileja. Najzaslužniji za unapređenje života i privredni napredak u Žaočanima bio je Žika Živanović, ističe Levajac.

Bio je osnivač OZNE u Užičkoj Republici, prvoborac, učesnik Drugog svetskog rata iz koga je izašao sa činom pukovnika, jedan od osnivača potonjeg DB, govorio je više jezika, kontrolisao je ambasade u svetu. Smenjen je kad i Aleksandar Ranković, posle čega se posvetio rodnom selu u kome je često boravio. Pošto je video svet, nije verovao u komunizam bez materijalne osnove, umeo je da organizuje seljake, da pridobije ljude čak i one koji su bili protiv njega, govoreći da i ako suprotno misle mogu se iskoristiti za napredak sela. Wegov naročiti dopinos tokom nekoliko decenija, od pedesetih, naročito šezdesetih i sedamdesetih godina, bio je u kompletnoj izgradnji infrastrukture sela: putevi, vodovod, elektrifikacija, telefoni. Ogradio je groblje, napravio kapelu u kojoj se nalazi spomen soba sa starinama iz tog kraja, a kruna njegovog rada bila je izgradnja fabrike “Mala Banjska”, u kojoj je devet godina volonterski bio direktor. Fabrika je imala i svoj KUD. To je bila metaloprerađivačka industrija, na vrhuncu poslovanja imali su 200 zaposlenih, a kasnije su menjali namenu, priča Tihomir Levajac. Zato jedno od 14 poglavlja ove knjige govori o Žiki Živanoviću.

Levajac je boraveđi svake godine u zavičaju pratio društvena kretanja u svom kraju i na inicijativu poslednjeg diroktora fabrike u Žaočanima Mileve Ćurović, još pre 20 godina, počeo je da prikuplja građu za monografiju. U “Politici” je prošle godine objavljen konkurs o književom stvaralaštvu posvećenom selu, Levajac je konkurisao, a director škole u Slatini Lazar Čikiriz je stao iza ovog izdanja, napominje autor.

Fabrika u Žaočanima je privatizovana. Danas se zove “DTM”, vodi je Miroslav Terzić, ima tri vlasnika, a jedan odeljak knjige posvećen je i ovom preduzeću, koje je podržao izdavanje knjige. Reč je o kompletnoj monografiji koja obuhvata sve, od prirodnih odlika predela do istorijskih i demografskih podataka i porekla porodica, u čemu je autor imao pomoć dobrih pozavalaca tih činjenica, čačanskog novinara i književnika Radovana M. Marinkovića i Miluna Tošića iz Mrčajevaca. Jedno poglavlje ove knjige posvećeno je izbeglicama koje su našle utočište u ovom kraju, nakon burnih devedesetih. Poslednje poglavlje čine priče iz života.

-Idući po selu slušao sam ljude. Meni je najdraži ovaj deo u kome sam imao priliku da se izrazim kao književnik. Ja sam profesor i pisac, zato su mi najdraže priče o mentalitetu ljudi, o prirodi, životu sa unutrašnje, intimne ljudske strane, dok su podaci koje podrazumeva jedna monografija realan život – kaže Levajac, zahvalan Draganu Trifunoviću koji mu je najviše tih priča ispričao.

Rado Tihomir pominje priču o Raki Parezanoviću… On je imao kćerku, udala se, posvađao se sa ženom, živeli zajedno, u istoj sobi spavali, jeli za istim stolom, a ne govore 23 godine. Komuniciraju preko krava, Julke i Belke. Kad treba neko nešto da uradi, oni se obraćaju kravama da onaj drugi čuje, i tako više od dve decenije… O Slobodanu Petroviću Šobu može se roman napisati. Bio je invalid, sam i nepokretan, obe noge suve, uvek se pucalo u kičmu… Ko god bi mu došao, morao je nešto da uradi, priča Tihomir Levajac. Ima i vedrijih priča ova knjiga, važno je da su zabeležene, da se jednog vremena i života u njemu neko nekada seti… Z. L. S.