СВА СУ ЧУДА МАЊА ОД МОЋИ ГОВОРА
Борећи се за моћ говора који убрзано постаје немушт у добу “паметних телефона”, Заједница дома и школе Гимназије у Чачку организовала је сусрет са Миланом Ружићем и “језиком” који чудесно дејствује у стварности књижевности. У Гимназији је у уторак, 27. фебруара, одржано вече под насловом “Милан Ружић о моћи говора”, на коме је наш угледни књижевник ученицима школе и присутнима говорио “о сили речи које дејствују на свет”, како је најавио водитељ програма Владимир Димитријевић, професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији.
ПРИПОВЕДАЊЕ ПОВЕЗАНО СА ДУБИНАМА УСМЕНОСТИ
– Вечерас је са нама човек, за кога могу слободно да кажем, да је у дубљем језичком смислу наследник Бране Петровића, мада је тешко достићи Брану Петровића који је извирао из језичких дубина. Међутим, уверен сам да ће Милан Ружић, наш врло талентован и веома читан књижевник, на тим путевима доћи до оних дубина на које је дошао и сам Брана Петровић. Једна од најлепших песама Бране Петровића је “Моћ говора”, у којој се говори да су сва чуда мања од моћи говора која је човеку дата, као бићу које превазилази само себе. Моћ говора је највећа моћ, каже Брана Петровић. Ми смо ту моћ заборавили. Све велике ствари биле су усмене. Велики учитељи, као што су Сократ, Буда и Конфучије нису записивали, као ни Питагора, своје говоре. Оно што је код Милана важно јесте да је његова књижевност, његово приповедање дубоко повезано са дубинама усмености, на којима се првобитно књижевност налазила. Дакле, то није била књижевност, књига је дошла тек касније, то је била усмена традиција и усмено предање – рекао је, између осталог, професор књижевности Владимир Димитријевић, уводећи у предавање “Милан Ружић о моћи говора”.
“ЛОКАЛНЕ БОЈЕ НЕ БИ ТРЕБАЛО ГУШИТИ”
У интервјуу за “Чачански глас” Милан Ружић говори о моћи језика, о похвалама Матије Бећковића и Емира Кустурице, поређењу са Браниславом Петровићем, друштвеним мрежама …
Колика је моћ језика, или како је рекао професор Владимир Димитријевић, “сила речи које дејствују на свет”?
– На позив професора Димитријевића дошао сам да покажем деци да од језика, ипак, не само да може да се живи, не само да може да се ужива у уметности и свему осталом, већ да им покажем колика је моћ језика у свакодневној комуникацији. У свакодневном свету можемо, најпре, да видимо и његов штетни утицај кроз медије, како медији сужавају језик као јако значајно средство, до тога како можемо језик боље да користимо, како можемо да напредујемо и како треба у школама избегавати оно што су радили на факултету. Ако дођете из Ниша, они вас одмах “укалупе” како треба… У суштини, то што ради РТС. У реду, то није погрешно. Али, мислим да локалне боје не би требало тек тако гушити, јер нисмо ми огромна земља, попут Русије, па да постоји велика потреба за унификацијом свих тих нагласака да бисмо могли да се разумемо. Ми се савршено разумемо. А те ситне обојености су нам потребне, можда, због будућих нараштаја, будућих Бора Станковића, Сремаца и осталих који су писали на свом дијалекту, који су у књижевности били јако успешни и запажени, и постали класици. Деци ћу покушати да објасним и то како језик може да буде јако незгодно средство за повређивање других људи, као што сада имамо насиље на интернету, многе коментаре, што доводи до ненормалног броја самоубистава. Колика је моћ језка кад се користи како треба и колика је моћ језика кад се користи као оружје, што не би требало да се догађа. И на крају ћу им показати колико човек може да буде алхемичар са једним језиком и колико ни из чега може да створи нешто, што је у ствари задатак сваког писца.
ПОХВАЛЕ ИЛИ “КРСТ НА ЛЕЂИМА”
Када је реч о Вашем стваралаштву, кажу да имате дарове попут Бранислава Петровића и Бранка В. Радичевића. Како похвале делују на Вас?
– Људи кад хвале некога воле да претерају, кад дођете на неко књижевно вече сви ће да помену да је тај исти Андрић, Његош… Наравно, импонују та поређења, али су више “крст на леђима” који ја морам да носим, да докажем да ти људи нису лагали. Наравно, не могу ја бити Андрић, никад. Али, било би глупо не покушати бити Андрић, или бољи од Андрића. Дакле, ако ми не покушавамо да будемо највећи, онда смо већ у старту изгубили у ономе чиме се бавимо. А те похвале, лагао бих кад бих рекао да ми не доносе срећу. Али, некако више волим да чујем од обичних читалаца, људи на улици, шта они мисле о томе, јер ипак, они су ти који од неког писца направе класика или нешто томе слично.
“ИСКРЕНО, СМАТРАМ ДА САМ АПСОЛУТНО ПРОСЕЧАН”
Више пута сте у интервјуима говорили о томе да Вас је Матија Бећковић подстакао да пишете, као и о томе колико поштујете и Емира Кустурицу. Стекли сте наклоност и наших великих имена, а то није лако…
– Срећом су постали јако, јако блиски пријатељи. Матија ме је наговорио да пишем, нисам ни знао да знам да пишем, а Емир је неко ко је кад је прочитао моју прву књигу звао телефоном. Ја нисам веровао да је он, мислио сам да је мој брат, па сам реаговао како не би требало и на томе је изграђено пријатељство, на тим псеудо грешкама. Нису никакве биле грешке. Сви ти људи препознају нешто у том писању. Али, ја не могу да кажем да је то зато што сам ја неки велики геније или одличан писац, него једноставно српска културна сцена је јако уска и ко год ради нешто вредно пажње, наравно, да ће да упозна те људе, наравно, да ће са њима да ступи у било какву комуникацију и, наравно, да ће они хвалити то. Јер, у мору свега овога што никако није за хваљење, а јесте за осуду, а ми не осуђујемо, нажалост, онда вам се некако одједном чини да сте ви негде изнад, да ви нешто, како они кажу, светлите. Ја, искрено, сматрам да сам апсолутно просечан у свему што радим. Али, пошто је ово време неких испод просечних људи, онда човек остане горе.
ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ, КАО ДОБРА ПРОВЕРА
Шта бисте Ви, као врло угледан књижевник, саветовали младим писцима, поготову данас, када је јако тешко књиге поредити са друштвеним мрежама?
– Друштвене мреже су сјајн почетак, јер и ту могу да изграде име и онда да обајве књигу, што доводи до огромног дела читалаца.То знам по томе што сам ја после пет година писања отворио друштвене мреже и ту се стварно догодило неко чудо. Дакле, то је нека добра провера, јер ви књигу штампате у 1.000, 2.000, 5.000 примерака, а на друштвеним мрежама кад објавите било шта то ће, ако имате регуларан број пратилаца, видети и прочитати 15 или 20 хиљада људи, што је огроман број, велики број мишљења. Дакле, друштвене мреже су јако добре, јер ту може да се види да ли то прија читаоцима или не. Порука младима је да треба да пишу, а ово је добра провера да ли то ваља или не.
На крају, неизбежно, која је Ваша порука читаоцима “Чачанског гласа”?
– Порука читаоцима је да се врате класицима. Рекао је Андре Жид: “Ми смо већ све написали и све смо рекли, али изгледа нико није слушао, па морамо поново”.
Чачанин Милан Ружић је основне и мастер студије завршио на Филолошком факултету у Београду. Аутор је књига “Некад, неко, негде”, “Наше су само речи”, “Народ за издавање”, “Пун кофер прича”, а познат је и по писању колумни.
Нела Радичевић
СТВАРАЛАЧКА КОНДИЦИЈА
Ви пишете о дневним, актуелним темама, свакодневици, али посвећени сте и српству и националном корену…
– То је идентитет који је почео да се озбиљно урушава, како са стране, тако га и ми сами урушавамо разним стварима, ћирилица је класичан пример. Ја нисам неко ко пати од тога да жели да каже шта мисли, па то неко треба да чује. Не, али колумне су добар начин да се остане актуелан медијски, између књига, јер писци немају неки велики простор. Глумци имају, они одиграју један филм и већ су сматрани добрим, а ми морамо стално да се доказујемо. То није ништа лоше, чак сматрам предношћу, јер се човек не опушта, већ има одређену врсту кондиције, стваралачке снаге. Ово је неки маратон, којим би било глупо да се бавимо ако очекујемо резултате одмах. Знам да се у књижевности дела вреднују тек након 50, 60 година и ко то нема у глави и није спреман да сачека и, можда, не дочека то, онда не би требало да се бави књижевношћу.
