– Stvaralačka avantura Mića Milovanovića se nastavlja novim izazovima, ekskluziva je da su u toku pregovori sa jednom beogradskom produkcijom o snimanju filma po njegovom romanu „Molitva za oca Prohora“.
Da „delo čini delatelja“, a stvaraoca poštovanje i prijatelji tog dela, potvrdili su članovi Književnog kluba „Dragoslav Grbić“ i slavljenik Mića Milovanović, kada su u nedelju, 23. februara, organizovali poetsko-muzičko veče u čast proslave njegovog 80. rođendana. U „Moravskim alasima“ se pevalo, govorila poezija, plesalo, igralo, razmenjene su najlepše želje biranim rečima i najlepšim stihovima, onako kako to pesnički narod ume… A i slavljenik je u poetskom duhu izjavio da se u ovim godinama oseća kao „čovek na visokoj planini koji treba da poleti u svoje gnezdo…“
Mića Milovanović je prošlogodišnji dobitnik Decembarske nagrade Grada Čačka za književno stvaralaštvo. Nagradu podupire i međunarodni uspeh koji je u svetu postigao dobijanjem „Srebrnog viteza“ 2018. na sveslovenskom književnom Festivalu u Irkutsku u Rusiji za roman „Molitva za oca Prohora“.
Književnik Milutin Mića Milovanović rođen je 24. februara 1940. godine u Borcima kod Rače Kragujevačke. Školovao se u rodnom selu, Kragujevcu i Beogradu. Završio je Višu pedagošku školu, grupa srpski sa ruskim jezikom i engleski jezik sa književnošću, a potom i srpski jezik sa jugoslovenskom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Za književni rad nagrađivan je još kao gimnazijalac, a intenzivnije mu se posvetio sredinom devedesetih. Gotovo sva njegova dela ovenčana su nekom od književnih nagrada.
-Ovo veče protiče kako sam zamislio, gosti su se odazvali, muzika i poezija su oplemenili ovo druženje i ja sam veoma zadovoljan – rekao je književnik Milovanović.
Pitamo ga kakav osećaj ima kada rezimira svoj život i koliko je kao, evidentno plodan stvaralac, danas zadovoljan.
-Relativno mogu da budem zadovoljan. Mogao sam više. Ne mislim samo na stvaralaštvo u oblasti književnosti, mislim uopšte, mogao sam da proputujem čitav svet, imao sam mogućnosti, a nisam, proputovao sam koliko jesam. A u književnom stvaralaštvu sam sebi sam kriv što nisam nastavio kontinuitet iz svojih mladih dana, danas bih značio nešto u srpskoj književnosti, ovako, kasno sam se vratio, ne kažem počeo. Sredinom devedesetih godina je bio moj come bask u književnost, međutim, zapao sam u međugeneracijski procep, moja generacija već podvlači crtu i onda da se ja pojavim… Meni su uteha i satisfakcija to što su me sredina i ovaj deo Srbije gde živim prihvatili, ja sam čitan, a i van toga, u Rusiji – priča Milovanović.
Stvaralačka avantura Mića Milovanovića nastavlja se novim izazovima, i u tom smislu nam otkriva najsvežiju, i ekskluzivnu informaciju…
-Postoji mogućnost snimanja filma po mojoj knjizi. Imao sam već nekoliko sastanaka, baš malopre sam dobio poziv od ljudi iz Beograda u vezi sa tim. Reč je o scenariju za snimanje filma prema mom romanu „Molitva za oca Prohora“, što bi, naravno, povuklo interesovanja i za sva moja druga dela. Ako se to desi, a radnja romana im se dopala, oni očekuju da bi čak potukli sve rekorde gledanosti. I pored svega, zadovoljan sam. Život je takav, on nas melje, žrvanj života nas melje, postižemo koliko možemo i koliko okolnosti dozvoljavaju, ja ipak mogu da budem zadovoljan – odgovara Mića Milovanović.
Osim više putovanja, koja su mu ostala u nekim željama, pitamo ga postoji li nešto što je želeo da uradi u životu, a nije?
-Postoji, tačno. Ja sam kao student i gimnazijalac sanjao da budem novinar visokog ranga. Drugo je danas biti novinar, a drugo je bilo pre 40, 50 godina. Mene su fascinirala ondašnja velika imena srpskog novinarstva, danas nema takvih imena. To su bili Đuka Julijus, Jurij Augustinčič, Milutin Milenković, Dragoslav Rankić, koji su zaista bili gorostasi novinarstva. Danas je lako sesti pored kompjutera, pokupiti podatke o bojištima, a ne osetiti barut. Ja sam to sanjao da to budem. Čak sam se posle velike mature u Kragujevcu prijavio u Parizu na Sorboni da studiram žurnalistiku. I sada mi stoji povratni odgovor šta mi je sve potrebno da bi se upisao, to je bila daleka 1959. godina. Francuski jezik sam učio osam godina, mogao sam da se snađem i da polažem na francuskom jeziku, međutim, život je jedno, a planovi su drugo i otišao sam u prosvetu, i proveo sam radni vek u prosveti, ali sam imao žarku želju da budem novinar. Divim se onima koji profesionalno istrajavaju, to je vrlo teška, rizična i loše plaćena profesija, a može da bude i opasna, danas je tako… – ističe književnik Milovanović.
Na biografiju književnika podsetila je predsednica Književnog kluba „Dragoslav Grbić“ Radmila Rubaković, a svojim stihovima pored nje, oglasili su se i: Dragutin Đukić, Dragana Andrić, Zorica Lešović Stanojević, Maja Ilić Timotijević, Aleksandra Mišić, Dragana Tošić, Rada Paunović, Danka Đurković, Živka Dmitrović, Vučko Grujović, Mišo Obućina… Poeziju Jovana Nikolića Jofa kazivao je Branko Todorović, uz čuvenu sentencu „Čovek je mlad onoliko koliko je mlad duhom, godine su čista biologija“. Muzikom su slavljenika, pesnike i goste, Mićove kolege iz škole, pokrenuli Stojan Guzina na gitari, izvodeći autorske i popularne pesme, Dude Lukić na usnoj harmonici… Od predsednika Društva srpsko-rusko-beloruskog prijateljstva Dragana Logvinova Milovanović je dobio Zahvalnicu za saradnju sa ruskim književnim krugovima i postao počasni član ovog društva. Mića je uzvratio da „Rusiju smatra svojom drugom majkom“… Ovakvih stvaralačkih proslava rođendana nikad nije mnogo, a Miću su neki, pored obaveznog zdravlja, duhovito poželeli „do 105, pa opet“…
Zorica Lešović Stanojević
