ONO ŠTO JE SRBINU KAFANA, NAPOLITANCU JE ULICA…
Italijanski književnik dr Mario Liguori /Sarno, Italija, 1976/ je boravio u Srbiji od 2004. do 2007, da bi od 2009, Srbija postala njegov drugi zavičaj. Nakon studija u Napulju, master i doktorske studije završio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je zaposlen kao profesor italijanskog jezika, kao i na Akademji umetnosti u ovom gradu. Poliglota je, piše na italijanskom i srpskom, a govori i engleski, švedski, i slovenački jezik…. Mario Liguori “je mogao da živi bilo gde na kugli zemaljskoj, a on je ipak izabrao da deli sa nama ovaj hleb od sedam kora i da mu pri tome bide lepo, da nam bude kritički prijatelj, onaj prijatelj koji nam pomaže da sopstveni život i prostor sagledamo iz različitih perspektiva i budemo odgovorni”. Ovim rečima opisala je gosta Književnog programa Doma kulture Danijela Mikić Kovačević u ponedeljak, 27. novembra, u Klubu Doma kulture, prilikom promocije njegovog romana “Napuljski diplomata”, napominjići da je upravo to ono što je nas dirnulo i ganulo. Biografiju književnika predstavila je urednica programa Milkica Miletić. Strastveni putnik, privržen svom rodnom kraju, Liguori kaže, da često ide u Italiju, a to je činio i ranije. Objavio je putopisnu prozu “Snatrenja”, dvojezične zbirke “Sedam jesenjih priča”, knjigu priča “Prva ljubav”, monografiju “Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951.” Prevodio je naučne radove i kataloge za Galeriju Matice Srpske, učestvuje kao prevodilac na mnogim zvaničnim skupovima…
DOBRODOŠLICA NA ITALIJANSKOM JEZIKU
U znak dobrodošlice i želje da se Mario Liguori oseća među nama kao među svojima, “znajući koliko je jezik vezan za naša osećanja i koliko je teško promeniti zavičaj, smatrali smo da bi bilo lepo da mu uzvratimo na melodiji njegovog maternjeg jezika. Toj ideji su se rado odazvali nastavnici i učenici iz više škola Moravičkog okruga, posebno oni koji uče italijanski jezik i neguju ljubav prema toj kulturi na način, na koji to Mario Liguori za nas čini”, rekla je Danijela Mikić Kovačević. Shodno tome učenici solo pevanja srednje Muzičke škole u klasi profesorke Dragane Vuković, Aleksa Broćić, Nikola Milovanović i Iva Vuković, izveli su čuvenu napolitansku kompoziciju “O sole mio”, a profesori više škola na italijanskom jeziku govorli su o delima ovog autora. Učešće u ovoj književnoj večeri, prosvetni savetnik Danijela Mikić Kovačević iz Školske uprave Čačak osmislila je kao vid stručnog usavršavanja. Književnika gosta je po njegovom priznanju sve to duboko dirnulo, ali ne i iznenadilo. “Znam da imate nogo pozitivnih osećanja i pozitivne energije, i da ste sposobni za tako nešto. Mnogo mi je drago da se čulo nešto na napolitanskom jeziku ovde u Čačku, mnogo ste se svi trudili i zaista, ovo do sad niko nije priredio. To je nešto novo, neočekivano i hvala vam zaista od srca”, rekao je Liguori.
VRSAN POZNAVALAC SRPSKOG JEZIKA
Nije moglo ostati nezapaženo vrsno poznavanje i precizno izražavanje na srpskom jeziku Maria Liguorija. Otuda ne čude pojedinačne ocene i razmišljanja domaćih intelektualaca, koje su bile deo video prezentacije. Prof. dr Gordana Raičević kaže: “Mario nam je vratio svežinu i zvučnost našeg jezika”;Vida Ognjenović: “Marija vole svi novinari. Mi smo malo ljubomorni”; Dejan Papić iz Lagune: “Kad je održao prvu promociju kod nas, pomislio sam da se u knjižari desio neki incident”; akademik Draško Ređep; “Taj Mario je napisao pripovetke najviše razine našeg kazivanja”; prof. dr Miodrag Radović: “Mario, ono što radite sa našim jezikom, nije normalno”; Velja Pavlović; “Kad god neki stranac lepo govori srpski, u Beogradu kažemo da govori, skoro kao Mario Liguori”…
PARADAJZ, MUZIKA, “INTER” I ULICA, VAŽNI ZAČINI U ŽIVOTU JEDNOG JUŽNJAKA
A kad sam sebe želi da citira Mario kaže: “Književnost je nauka o emocijama”, “Ono što je Srbinu kafana, Napolitancu je ulica”, “Određeni član je kralj italijanskog jezika”, “Ako želite da uvredite nekoga, recite mu da je pridev. Pridev je poslušan”, “Sve što se dešava radi ljubavi, kreativno je”…
-Paradajz je nešto najlepše što sam ja upoznao u životu, muzika i “Inter”, fudbal, moja prva ljubav i ulica, to su veoma važni sastojci, komponente života jednog južnjaka. Istina je, što je Srbinu kafana, Napolitancu je ulica. Na ulici se u mom kraju skoro sve događa, mi u istoriji putopisa Napulja nemamo nijednu unutrašnjost.
Mi ne znamo kako izgleda napuljska kuća, to nije nevažno… Komentarišući srpski inat, kaže: – Ja takođe dolazim iz takvog kraja, tako da mi je to sve poznato. Ja više volim srpske žene, srpsku hranu, srpsku velikodušnost i smatram da je to najbolje što se može naći u Srbiji.
ROMAN O BEOGRADU I NAPULJU
-“Napuljski diplomata” je roman o Beogradu i o Napulju. Priča o čoveku koji se našao u Srbiji, možda ne želeći to i koji se na kraju, možda, i snašao u ovoj zemlji. Pisci uglavnom pišu o stvarima koje su se dogodile, ali ne na taj način. Sve što ima u našim knjigama se dogodilo, ali ne tako, to je najvažnije. Teško je odrediti žanr tog romana, zato što ima nekoliko elemenata u njemu. Može biti istovremeno i ljubavni i istorijski. To je sigurno jedna dirljiva priča o pojedincu koji je sam, čak i među ljudima, i koji ima neke teške trenutke, koji se ponekad raduje, ponekad je depresivan, a u drugim trenucima se mnogo dobro oseća, koji je našao ljubav u Srbiji, tako da je složena ova priča. Predloženo mi je da dođem u Čačak, i ja sam zbog toga presrećan, ja volim ove krajeve, a mislim da me ovi krajevi najviše i vole. Ne znam zašto, možda osećaju moj južni temperament, ili iz nekih drugih razloga… Poruka romana je da je ljubav sve u našem životu. Za nas, i naročito za osobe koje volimo. Mi ne možemo ništa valjano postići bez ljubavi i to je nešto što treba što pre da razumemo, da stvari tako stoje u našem životu – rekao nam je odgovarajući na pitanja Liguori.
Na pitanje koliko poznaje i koga izdvaja u srpskoj književnosti odgovara:
-Uglavom sam čitao klasike, ne pratim nešto posebno savremenu srpsku književnu scenu, zato što se bavim drugim stvarima, ali, naravno, imam veliko poštovanje prema Miroslavu Antiću, Milošu Crnjanskom, to su moji autori, zatim Danilo Kiš, Ivo Andrić, Meša Selimović. Oni imaju neka dela nezaboravna za ove krajeve, za ovaj narod, smatram da je oblik poštovanja, ako stranac dođe u doticaj sa takvim delima – ističe Napolitanac.
ČOVEK JE UVEK ČOVEK, NEBO JE UVEK NEBO, MA GDE ŽIVELI…
-Prvi susret sa knjigom dovodi do prve dileme, žanra. Dominira esejistički pristup, narativ, i to u kombinaciji sa putopisnom prozom, tu su i politički komentari, kratke, ali vrlo zanimljive komparacije književnog tipa, tako da čitaoca ostavljaju zbunjenim da li je reč o romanu toka svesti ili o nekom hibridnom žanru. I autobiografska građa poslužila je piscu kao inspiracija, ali naravno, reč je o piscu, a ne o čoveku koji je svoj život preneo u delo. Glavni junak je intelektualac, mladi Italijan koji posle dedine smrti ima dilemu da li da ostane na imanju, da preuzme porodični biznis, ili da krene neutabanom stazom, koju će on sam da krči, baveći se diplomatijom, makar to bilo u zemlji Srbiji, koja nije tako inspirativna pri prvom susretu. Glavni junak kreće se između Beograda i Napulja, o kome piše i tako što seže u dublju prošlost. Rukopis “Napulj bez sunca”, koji mu ostaje kao amanet od dede za objavljivanje, zapravo nama, koji smo skloni idealističkim predstavama o svemu stranom, otkriva i naličje tih naizgled rajskih mesta. I Napulj ima i svoju bedu, očaj, nasilje, mafiju, zablude i mitove. Ovo kritičko sagledavanje napolitanstva, koje je zapravo pandan našem srpstvu, poslužiće piscu da stekne poverenje nas čitalaca, kao i još jedan momenat, koji nas uverava u to da je reč o objektivnom i kritičkom sagledavanju mentaliteta i jednog i drugog naroda, duboko psihološki produbljenoj analizi koja uvažava i istorijski, i geografski i sociološki kontekst, a to je sećanje na demonstracije 1999. godine u Rimu, kada se iskazivao protest protiv učešća Italije u bombardovanju Srbije. Dakle, već ta činjenica da je glavni junak bio učesnik tih demnstracija izaziva poverenje nas čitalaca. To će poslužiti piscu i u kompozicionom smislu. Junak će se često buditi u Beogradu iz noćnih košmara, upravo sa sećanjima na te demonstracije kada je doživeo nasilje, odnosno dobio batine, koje postaju onaj motiv o kome razvmišlja i kao elementu političkog svakodnevlja. Govori pisac i o temi iskorenjenosti, tuđinstva, uticaju politike na naše živote… Sve vreme mi smo svesni da je reč o intelektualcu koji se ne plaši da kritički sagleda i vreme i prošlost, i nas u tom vremenu i prostoru. Sve vreme on poredi Napulj i geografsku vezanost za Vezuv, koji stalno preti smrću i razmišlja, dok gleda hram Svetog Save iz svog beogradskog stana i o drugim aspektima. Mario nas navodi na zaključak da je “Čovek uvek čovek, i da je nebo uvek nebo, ma gde živeli”.
U tim razmišljanjima, da li je Napulj “raj u kome obitavaju đavoli” i da li je Srbija zemlja na Balkanu, pa samim tim mora da bude “divlja”, junak zaključuje da su Napolitanci tragični kao pojedinci, a da smo mi Srbi, tragični kao narod. Poredeći te naše zablude i paranoje, koje ima svaka strana, Mario ukazuje na neku vrstu naše nezrelosti da se suočimo sa samim sobom i za to preuzmemo odgovornost – istakla je Danijela Mikić Kovačević, gotovo anatomski analizirajući roman “Napuljski diplomata” za čačansku publiku.
PORUKA STAROG NAPOLITANCA JUNAKU ROMANA O ŽENAMA
“Provedi svoje najbolje trenutke kraj žena, bez kojih priroda nije priroda, a ti nisi ti. Da nema žena, naš kraj bi preko noći propao. Imaj u vidu da žene noću bivaju izrazito nerazumne – tada ne smeš da ih slušaš!”- dok danju vide bolje od tebe, njuškaju opasnost i dolaze do informacija kao kakvi izuzetni psi tragači. Žena ti je nalik umetnosti, a svaka umetnost, znaj, sadrži veliku mistifikaciju…Uvek treba da je pitaš, pretpostavljajući da od nje nećeš dobiti odgovore, nego poglede koje moraš da protumačiš… S vremenom ćeš razumeti kako da odgonetneš ženske zagonetke. Slobodno se rukovodi istinom da je žena stvorena za ljubav, a ti, sine, za slobodu”…
Zorica Lešović Stanojević
