ПРОМОЦИЈА „ПАНОНСКОГ АДМИРАЛА“ ИВАНА ИВАЧКОВИЋА
…“Ал сви су мртви… И блажени…
Бршљан је давно прекрио стих…
Од злих времена су спашени…
А траг поштења и доброте к`о ореол још ромиња око њих…“ (из песме „Мртви“)
Сећања многих од нас су везана за песме и музику Ђорђа Балашевића. У том албуму је неколико деценија живота и успомена генерација које су расле и одрастале уз поезију овог панонског морнара, и то са простора целе некадашње заједничке државе. Тако је и данас, иако су многе реке промениле свој ток. Слушају и воле његове песме и даље, многе генерације. То је показала и „разноликост“ бројне публике на вечери посвећеној књизи „Панонски адмирал“, новинара и музичког критичара Ивана Ивачковића, која је представљена у среду, 8. фебруара, у Културном центру.
„Емоционални водич кроз дискографију“, како стоји у поднаслову издања „Лагуне“, Ивачковић је писао три године, али се мисао о књизи родила много пре, јер се са Балашевићем познавао 35 година. Много је разлога за ову књигу, али аутор је издвојио поштовање и љубав које осећа према песмама нашег великог кантаутора. Како је више пута током скоро двочасовне књижевне вечери рекао, то је његов доживљај и тумачење Ђолетове музике и песништва. Осим о његовим антологијским песмама и романима, Ивачковић је у књизи сабрао и неке своје старе текстове о мање познатим песмама, ако се то може рећи за оне које потписује Балашевић. Уједно, то је и прича о његовом животу и личности, јер садржи биографске делове и фотографије, од којих су неке први пут објављене. Ивачковићу је остала велика жалост што песник и музичар није дочекао да види књигу о себи.
– Договарали смо се о сарадњи, али је судбина одлучила да буде другачије. Верујем да би се он оваквој књизи радовао… Моја генерација, из „шездесет и неке“ била је прва која је одрастала уз Балашевићеве песме, које су нас васпитавале, уз њих смо учили како се воли и тугује… Желео сам да књига буде мали музеј успомена на наше одрастање, младост и нашу некадашњу земљу, која је, нажалост, умрла у крви и срамоти, а која постоји још само у књигама и нашим успоменама. Уједно, то је прича о нама, о мојој и многим другим генерацијама, сећање на њега и на нас, какви смо некада били… Ово је и споменик његовој уметности, али је и књига у којој је сачувано критичарско достојанство. Озбиљна је, а не фановска књига, јер мислим да је Ђоле био феномен и у интернационалним размерама. Он потписује велику дискографију, у којој нема слабог албума. А то је реткост и на светској сцени. И Дилану се омакао неки лош албум, а Ђолету није – сматра Иван Ивачковић, коме је несхватљиво да је ово прва књига о уметнику Балашевићу.
Мада се о њему говори, пре свега, као о песнику, аутор каже да је то неправедно према Ђолету музичару, чији је „дар за мелодију био велики и редак“, чак и у светским оквирима. Када је реч о његовом песништву, Ивачковић сматра да је он „највећи песник наше новије историје и један од наших највећих песника уопште“.
– Немогуће је издвојити неке песме којима је он највише „давао“ себе. Мислим да се давао цео у готово свим песмама, било да су љубавне или песме које су биле део великог помиритељског, цивилизацијског ангажмана и Ђолетовог настојања током 90-их да помири завађене народе на територији сада увелико покојне Југославије – назначио је Ивачковић, коме је било тешко да издвоји неку Балашевићеву песму, због које је и његов живот богатији. Могао би, рекао је, да наброји десетине таквих песама, али му лично више значе неке мање познате, попут песме „Мртви“, него неки „класици“ као што је „Васа Ладачки“.
Промоција књиге одржана је у оквиру Културно-образовног програма КЦ Чачак, а вече које је, и шалама учесника и „учешћем“ публике, наликовало Ђолетовим концертима, водила је Верица Ковачевић, уредник овог програма.
В. Т.
БИЉА КРСТИЋ: НЕГДЕ ОДОЗГО ОН ГЛЕДА СВЕ…
Радост писања књиге, рекао је Иван Ивачковић, није помутило ништа, до тренутка када је Ђоле отишао… Када се то догодило, мислио је да неће завршити књигу. То што је она ипак написана, истакао је аутор, више је заслуга других људи, заједничких пријатеља, попут Биље Крстић, велике музичарке, која је, као гост вечери, говорила и о почетку сарадње са Балашевићем, односно о времену када је као певачица била део „Раног мраза“, о песми „Рачунајте на нас“:
– Он је увек око себе скупљао неке добре људе и, наравно, одличне музичаре. Драго ми је што их је много прошло кроз групу, од самог почетка „Раног мраза“, и што смо сви учествовали у историји Ђолетове велике каријере… Мислим да је Иван написао фантастичну књигу и да би Ђоле, да је жив, био презадовољан – рекла је, поред осталог, Биља Крстић, која је са посебним емоцијама говорила о пријатељству са Балашевићем, крунисаним кумством:
– Много сам поносна на мог Ђолета, који је посебно биће… И знам, сигурно, да он „негде одозго гледа све“.
О АУТОРУ
Иван Ивачковић пише о музици скоро четири деценије. Као новинар и критичар написао је више од 2.000 текстова у бројним часописима и новинама на простору некадашње Југославије… Објавио је седам публицистичких књига: Панонски адмирал, Како смо пропевали, Уметност побуне, Писма из Тајног града, Између крајности, Обе стране јастука и Признања поп певачице. Такође, написао је роман Безверје и песничку збирку Црвена мапа. За књигу Како смо пропевали добио је награду „Десимир Тошић“.
