„ЗАВЕСЕ НА НАШИМ ПРОЗОРИМА“
„Из најдубљих депоа интимног настао је њен први роман „Завесе на нашим прозорима“, закључено је у краћој биографији Вере Бошковић, рођене у Чачку 1971. По образовању историчарка уметности, огледала се као новинар у редакцији Дугог програма Радио Београда, а кустоске вештине стицала у сарадњи са Београдском радионицом БУРА на неколико изложбено-перформативних приредби. У оквиру европског пројекта „Мобилни културни контејнери“, обучавала је младе југословенског простора да бране своју будућност новинарском речју. Књига је представљена у петак, 17. јануара у Уметничкој галерији “Надежда Петровић“.
Кроз одломке и дијалог са ауторком, представљање романа водила је просветни радник Татјана Бошковић, која је наговестила да је реч о роману чији су актери „два брата и сестра и утицај међуљудских односа у малој и правој српској вароши на њихове животе“. У језику романа види велико богатство, јер је близак свим генерацијама, архаичан и модеран истовремен. Ауторка каже да пише језиком предања, иако то није било тако давно, али време које се толико убрзало и променило, сада има генерацију која спаја та предања, а користи интернет и рачунар.
О садржају књиге из различитих аспеката гворили су књижевник Саво Стијеповић, истичући да је Вера Бошковић створила неку врсту „породичне хронике као интимног театра“ , професор српског језика Слободан Николић и ауторка.
Разговор је започео сазнањем да свако од нас „носи наслеђе оних који су били и оних који ће бити“, и то је велика истина о којој Вера пише. Роман потврђује колико нас одређује простор, а у овом штиву тај „митски простор“ је Верочкина кућа, како ауторку зову пријатељи, она, у Улици Филипа Филиповића 10 у Чачку, које, можда, скептична је ауторка, ускоро неће бити. А да ништа не бива случајно, па ни представљање њене књиге у Уметничкој галерији, ауторка доказује како је спојен тај „њен чачански круг“, почев од кућне адресе, вртића, основне школе, Гимназије, улице у којој је извадила своју прву личну карту, управо ту уз Галерију, у којој је радио неко због кога је уписала исторју уметности и ево је поново ту. Представљање њене књиге је каже својеврсно „револуционарно вече“ за њу, узимајући у обзир и актуелне протесте који се свакодневно одржавају у граду.
– Много су важни простор и време који нас одређују. У мом дворишту је живео Михаило Бошњаковић, историчар уметности, чувени кустос ове Галерије уз кога сам одрасла. Почетак романа је заправо моја прича са Бошњаковићем и желела бих да ова Галерија има у неком углу бар неку цртицу, неки траг о њему – рекла је Вера Бошковић.
Кроз целу књигу провлачи се насловни мотив – завеса, као метафора која представља вишеслојну позицију јунака: интимни живот човека, потребу за отварањем ка споља, али и ограничења која сви ми имамо.
– Назив књиге „Завеса…“ настао је на самом почетку и нисам одустајала од њега, био је водиља кроз писање. У том смислу дизајнирана је и насловна корица, као савремена графика линија раздвајања завесе, која подстиче питање код читаоца, са које су стране те завесе. А завесу бих нацртала као тајну, од оних дечијих, до оних великих које преци однесу са собом, а ту се психолошки улази у оно поменуто наслеђе. Тајне су обично повезане и са стидом, јер су друштвено неприхватљиве. Књига је смештена у период Другог светског рата, болно време које нас је научило антифашизму, које су нам оставили у наслеђе. У патријархалним породицама жене су се бориле за Устав у својој кући, због тога су се мушкарци морали одрећи неких права. Те жене су за мене одувек биле тихе хероине и љутим се на жене које одустају од тих права. Добили смо стоицизам, коме смо и ми научене, добили смо моделе понашања који више нису примењиви и то су те завесе иза којих стојимо или их размичемо – истакла је ауторка Вера Бошковић
– Жанровски, Верочка је написала праву породичну хронику, која је и роман епохе и путопис, а изненађен сам да је писала у традицијском коду, стилски, сасвим зрело, али модерно. Увод романа је мала лирска процесија, која одушевљава. Она на почетку отвара те завесе, а касније их затвара, стварајући неку врсту интимног театра. Ово је и Прустовски роман у погледу „трагања за изгубљеним временом“ – истакао је Саво Стијеповић, напомињући да роман обухвата велики број ликова, главних и споредних, али је његов главни јунак заправо – варош, којој је опозит друга велика варош – Београд, са којим је прича о јунаку лепо уклопљена, спојена на диван начин.
То што овај роман чини занимљивим је сведочанство. О времену, људима, простору, говорио је, анализрајући књигу књижевник Саво Сијеповић, који асоцира на америчку хард рок групу MC5 из Детроита, и „чује“ глас њиховог менаџера и политичког вође Џона Синклера који, између осталог, жели да види „море руку и малу револуцију“ и каже „да свако од нас одлучи да ли ће бити проблем или ће бити решење“. И на вечито Хелдерлиново питање „шта ће песници у оскудним временима“ Стјеповић одговара: „Постоји само стваралачки принцип“ и подсећа на своја нимало случајна, а случајно откривена наслеђа, икону, немачке новине иза огледала…
Слободан Николић се, за разлику од претходника који су о овом роману говорили из аспекта времена и језика, говорио из перспективе простора позивајући се на низ цитата. Истакао је да „Верочку познаје 40 година и изненађен је да из ње може да проклија једно оваково традиционално семе“. За Николића, завесе могу да буду „вододелница између сакралног и световног простора, књижевна уметност је препуна „завеса, аутор са овим мотивом као да стоји на некој међи, а сви јунаци су, запрао, људи завесе“.
На крају, Вера Бошковић је ушла у свет литературе и прихватила га као изазов, можемо од ње очекивати нове наслове.
Зорица Лешовић Станојевић
