КЊИГЕ ДОКТОРА ФИЛОЗОФИЈЕ МИШЕ ЂУРКОВИЋА О ПОДЗЕМНИМ ПОЛУГАМА САВРЕМЕНОГ СВЕТА, БИОЕТИЦИ И ТРАНСХУМАНИЗМУ (6. део)
Издавачкa кућа „CATENA MUNDI“, објавила је књиге др Мише Ђурковића, научног саветника и директора Института за европске студије у Београду,,Тамни коридори моћи“ и ,,Мрачни коридори моћи“, имајући у виду да су „незаобилазан приручник за разумевање скривене политичке моћи у савременом свету, а то је моћ која никоме не полаже рачуне, али утиче на политику, право, културу, идентитет многих држава у свету, па и наше“. Ове, али и друге Ђурковићеве књиге, попут зборника „Између киборга и химере“, представљене су у Чачку кроз дијалог аутора и професора др Владимира Димитријевића у организацији Удружења „Ирмос“и Народног музеја.
Повезујући континуитет мењања система вредности посредством, такозваних, агената утицаја као најважнијем механизму културне политике коју је спроводила Коминтерна др Миша Ђурковић је, не случајно, једно од поглавља своје књиге “Мрачни коридори моћи“ насловио „Фондације и разарање модерне цивилизације“.
СОРОШЕВИ „НОВИ ЈАЊИЧАРИ“…
Кад говори о Сорошу, Ђурковић напомиње да, пре свега, говори о његовом Фонду за отворено друштво, које је Србији, али углавном, Источној Европи нанео немерљиву штету на свим нивоима, позивајући се, при том, на његов Централноевропски универзитет који ради од деведесете, на који су са богатим стипендијама ишла деца елите из свих источноевропских земаља да се, углавном, како наводи овај научни радник, школују за неку врсту „нових јањичара“.
– Са образовањем стеченим на Сорошевом унверзитету они се враћају у сопствене земље и данас су баш они, улавном, доминантни на свим универзитетима. Тамо су данас сви универзитети у друштвеним наукама неокомунистички или доминантно комунистички, захваљујући управо томе. Даље, у државној управи то су министри, људи који управљају разним великим системима, то су новинари, уредници разних издавачких кућа, итд… Дакле, буквално, као агенти утицаја распрострти су у свим просторима нашег друштвеног деловања, са врло јасном агендом, односно, системом вредности и системом циљева које им ови странци дају – истиче др Ђурковић.
ИСТОРИЈА ЗАПАДНИХ ФОНДАЦИЈА: КАРНЕГИЈЕВА, РОКФЕЛЕРОВА, ФОРДОВА…
Полазећи од тог нашег примера, занимање др Мише Ђурковића кренуло је правцу истраживања историје фондација у западном свету, где су оне развијане и какви су резулатати свега тога…
– И то је заиста један од „најлуђих“ делова у овој књизи. Године 1903. основана је Карнегијева фондација, дакле, оног великог власника челичана,1912. Рокфелерова, а 1935. Фордова фондација, тројице, можда, најзначајнијих представника Вол Стрита, односно, бизнисмена САД. Тврдим одговорно у овој књизи да, ако ишта буде дошло главе западној цивилизацији, то је управо деловање фондација тог типа. Занимљиво је да су ти највећи предузетници који су од почетка настојали да направе монопол у својим делатностима, највише настојали да подривају сваки систем малог и средњег бизниса, индивидуалних слобода, идентитета итд. Дакле, те фондације су нанеле невиђену штету рецимо и самој Америци, где су највише деловале, а онда се то после прелило на Европу и остале делове света – истиче ауторитативно овај предавач.
Доказује то Ђурковић чињеницом да су у низ наврата амерички Сенат и Председнички дом организовали посебне комитете за истраживање субверзивног и штетног деловања фондација по америчку државу и народ. Прво такво суђење или покушај суђења догодило се још 1916/17. године, дакле, само неколико година пошто је основана Рокфелерова фондација, а највише сам обрађивао период 1952-54. као покушај да се направи један озбиљан комитет који је водио неколико година истрагу и доводио и Рокфелерове и Карнегијеве да сведоче, али није успео због њихових веза и корупције да их осуди.
– Али, остављено је једно озбиљно сведочаноство о томе 1993, други пут у књизи која се зове „Фондације“, где на преко 500 страна, коју је написао човек који је водио ту комисију Рене Волцер, где је показао како се по појединачним сегментима разара нормалност и уводи неокомунистичка парадигма. И ти сегменти су, рецимо, међународни односи, међународна политика САД, образовање, високо образовање, популарна култура, студије сексуалности, ту долазимо до чувеног и озлоглашеног Кинсијевог извештаја из 1948. по коме постоји кривотворени податак који се стално понављао, а по коме је наводно десет одсто популације хомосексуално оријентисано, што није тачно ни данас, уз сву пропаганду. Чак ни у Енглеској тај број не прелази три одсто бисексуалних, али због пропаганде је све то страшно битно да се иде са тих десет посто, а све то је финансирао Роклфелер. И након ове истраге је макар, те 1955. године, то престао да ради, тако да је неку вајду комисија имала од те истраге – истиче Ђурковић своје мотиве понирања кроз историју фондација 20. Века, због штете коју су нанеле, пре свега, у Америци, али препознајући тај механизам и код нас.
И СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ НА „ТРЖИШТУ“ ФОНДАЦИЈА
На примеру како изгледа научни рад у Србији на универзитету или на институтима, Ђурковић одговорно тврди да су систем високог образовања и систем науке ван домашаја интересовања било ког политичара у држави и да се све догађа на нивоу индивидуалне приче. Како фондације инкорпорирају своје агнеде, објашњава:
– Држава ти даје новац, плату, и не тражи ништа од тебе. Не тражи да заступаш њене интересе, идентитет, моралне и патриотске вредности итд. И што би то радио кад га већ плаћају, ако нема у себи етички однос према тим вредностима. Онда он иде на тржиште, јер хоће још више новца, или хоће више да путује, или више признања и онда тај новац имају фондације. Зато он потпуно прилагоди свој рад ономе што траже те фондације и онда имате ситуацију да се 90 одсто људи у науци окрене управо фондацијама, односно, комунизму. Комунизам је овде 1945. увођен тенковима, а данас је корупција систем преко кога фондације, али и разни други играчи, суштински подривају и идентитете и суверенитете и биолошки опстанак народа којима припадамо – категоричан је Ђурковић.
„ЦРНО ОГЛЕДАЛО“ – ТРАНСХУМАНИЗАМ КАО „ПОТПУНО ЛУДАЧКИ ПРОЈЕКАТ“
Др Владимир Димитријевић је причу о обојеним револуцијама препустио читаоцима Ђурковићевих књига, сугеришући разговор на веома актуелну тему биоетике и „Црног огледала“, чувене британске серије Чарлија Брукера које се бави трансхуманизмом, односно, опасностима технолошког развоја и све веће зависности човека од ње, при чему назив серијала симболизује црни екран телевизора или телефона као одраз свих тих проблема. Називајући га „потпуно лудачким пројектом“ по коме је „човек превазиђен, треба га спојити са машином, и да га се треба ослободити“. Димитријевић истиче да је др Миша Ђурковић највише учинио у Србији са овом темом од свих наших научника у друштвеним наукама, о чему је пре неколико година објавио и зборник „Између киборга и химере“ у коме се бавио односом човека и свим биоетичким питањима. Дакле, питањима шта је биоетика, тј. трансгенетика, зашто се ствара сурогат човека, да ли нове технологије мењају суштину човека, шта тачно подразумева спајање робота и човека и коме је потребна робитизација људског тела, (трансхуманизам), ко и зашто заговара еутаназију… Димитријевић је коментарисао и актуелни проблем пандемије као пројекат који је назвао коронократијом, применом биополитике усмерене на преобликовање читавог света:
– Када се та прича о пандемији споји са квазиеколошком тематиком и са идејом трансхуманизма, односно, идејом да човек коначно треба да буде напуштен, са идејом некакве сајбер човечности и надилажења као таквог, онда добијемо једну експлозивну смесу која је приказана и у „Црном огледалу“. Ђурковићеви огледи, када пише о популарној култури, увек уочавају оно суштинско, јер је управо популарна култура та нова идеологија савременог света… Књиге попут ових су просветљујуће, оне су оружја, помажу да се одбраните, помажу нам да сачувамо здрав разум, јер – кључна борба је борба за ум…
Ђурковић је говорио и о томе колико се и судска власт у савременом свету инструментализује у геопоплитичке, политичке и антивредносне и антипородичне ситуације. Данас је, примећује овај научник, постало потпуно нормално да судије обарају одлуке парламнета, „што је директно супротно законима и здравом разуму“, а значај својих истраживања сабраних у књиге духовито коментарише речима: – Што би рекли ови обавештајци, ово је елемент контраобавештајне заштите. Димитријевић, као професор књижевности, неизоставно своју поруку илуструје стихом песника М. Павловића који каже: „У рату овом који сећање брише, научите пјесан, то је избављење!“
З. Л. С.
(Наставиће се)
