PRATITE SVOJ I PUT ONIH KOJI VAS VOLE
Bluz umetnica, mlada kantautorka i pijanistkinja baršunastog glasa, koja je već ostvarila uspeh u Americi, Beograđanka Katarina Pejak je završila osnovnu i srednju muzičku školu “Mokranjac”, odsek klavir, a svira i gitaru, klavijature. Diplomirala je na Muzičkoj akademiji Berkli u Bostonu, 2014. godine, kada je dobila i nagradu za posebna dostignuća „Songnjriting Achievement Anjard” i bila gostujući predavač na Berkliju. Iako su joj u detinjstvu inspiracija bili Tom Njaits, Van Morrison, Bonnie Raitt, Ray Charles, Nina Simone, zbog njenog divnog glasa često je porede, pa i nazivaju “srpskom Norom Džouns”. Iza nje su već četiri albuma: “Perfume & Luck” (2010), “First Hand Stories” (2012), “Old, Nenj, Borronjed & Blues” (2016) i “Roads That Cross“ (2019), koji je objavila za renomiranu nemačku bluz kuću “Ruf Records”.
U doba korone priredila je nekoliko onlajn muzičkih video zapisa i tako prekinula umetničku izolaciju, a prošle sedmice je nastupala na Festivalu ambijentalne i etno muzike “Karusel”, kada je za “Čačanski glas” govorila o svom muzičkom putu.
Na Festivalu ambijentalne i etno muzike “Karusel” prvi put ste nastupali 2013. i posle osam godina ste ponovo u Čačku. U međuvremenu ste, od Beograda, preko Berkli koledža, stigli do Nešvila. Kakva ste muzička i životna iskustva stekli?
– I životna i muzička iskustva koja sam stekla i koja su me inspirisala velikim delom vezujem za vreme provedeno u Americi, pre svega, na studijama. To je za mene bila velika promena, veliko iskustvo umetničko i lično, rast i razvoj. Posle toga, život u Nešvilu me je umetnički jako obogatio i postavio neke drugačije standarde i ciljeve, od onih za koje sam mislila da znače uspeh u muzici.
Pretežno se bavite bluzom. Koje mesto i značenje ima ovaj žanr na današnjoj, savremenoj muzičkoj sceni?
– Bluz, kao žanr, trenutno, još uvek ima svoje tržište koje je jako uigrano i funkcioniše po istom modelu već dugo. Dobro je što i dalje postoje festivali i klubovi širom Evrope i Amerike i publika koja fanatično voli taj žanr. Problem je što se bluz izdavaštvo odvojilo od drugih tokova u tom žanru i za umetnike koji se nađu na jednoj, ili na drugoj strani, teško je da osvoje onaj drugi deo tržišta.
Danas je popularno rušenje žanrovskih barijera…
– Upravo to. Ja se fokusiram na to, kontekst žanra postoji kao neki nagoveštaj, kao baza, i to je samo baza, a ostalo je lični umetnički doživljaj.
Kakva je, prema Vašem mišljenju, današnja, aktuelna muzička scena u Srbiji?
– Muzička scena u Srbiji se u poslednjih deset godina jako proširila, obogatila i modernizovala u sferi pop i rokenrol muzike. I tu se dešava razno mešanje žanrova. Produkcijski su stvari počele da idu u korak sa nekim trendovima u svetu. Nažalost, za muzičare koji se bave, uslovno rečeno, alternativnom muzikom, ili muzikom koja ne privlači široke mase, tržište je i dalje malo. Uglavnom, kvalitet je tu.
Kažu da Vaš baršunasti vokal podseća na Noru Džouns. Da li i koliko ima njenog uticaja?
– Njeni rani albumi su na mene izvršili veliki uticaj. Kada se Nora Džouns pojavila na muzičkoj sceni čini mi se da je ona bila jedinstvena među ženskim vokalima u tom trenutku. To me je i ohrabrilo da može da se ima i neki drugačiji pristup. Svakako da se taj uticaj i čuje, ali ja pokušavam da izrazim i svoj stil.
Koliko je važno da muzičar ima uzore, a da, ipak, ostane autentičan?
– Svaki muzičar ima uzore i to se uvek čuje. Stvar je samo u tome koliko snage i individualnosti ulažete u svoj izraz, a onda uticaji postanu sekundarni, iako se oni uvek čuju.
Kakvo su Vam iskustvo doneli turneja i projekat “Bluz karavan”?
– To je bilo veliko iskustvo za mene, 2019. godina je bila godina sa najviše koncerata u mom životu, a 2020. bez koncerata, odnosno, sa najmanje. Moja saradnja sa Ruf Records-om je bila i dalje je jako važna stvar za mene. Ponela sam ogromno praktično iskustvo u saradnji, u nastupu, dobila sam veoma dobar uvid u to kako izgleda evropska scena. Turneja je me je uputila i na to koja su područja dobra za mene, sada se dosta usmeravam ka Francuskoj, ali, naravno, i dalje sarađujem sa kolegama iz Amerike. To su smerovi koji meni izgledaju dobro.
Imate veoma uspešnu muzičku karijeru u Americi, ali sigurno Vam nije bilo lako. Koliko je zapravo njihova muzička scena zahtevna?
– Američka muzička scena je jako zahtevna, posebno ako se bavite muzikom koja je tamo nastala. Rekla bih da je jako teško baviti se muzikom, rame uz rame, sa ljudima koji su rasli sa tim uticajima. Osim toga, muzika kojom se ja bavim je jako vezana za tekst, za sadržaj teksta i to mi je drago, jer je meni postavilo veoma visoke standarde za napredak. A sa druge strane, bilo je teško. Kažem bilo, ali je i dalje to put i spona koja postoji.
Može li se porediti publika ovde i u inostranstvu, s obzirom na to da ste nastupali na mnogim i zanimljivim mestima u Americi i Evropi?
– Publika reaguje na različite stvari. Ima uvek nekih razlika, i u Evropi, i u istočnoj Evropi, i u Americi. Ali, publika tamo jako voli muziku i ona je veliki deo života, posebno kantautorski stil. Postoji kultura slušanja pesama, dok se ovde više obraća pažnja na samu muziku, na zvuk, na atmosferu. To je za mene najveća razlika i najjači utisak.
Sada ste jako uspešni, ali na početku karijere ste, verovatno, nailazili na osporavanja, u smislu da ste mladi, žensko, iz Srbije. Šta biste poručili mladima koji žele da ostvare neki svoj san?
– Ne bih rekla da sam bila osporavana. Ja sam imala tu važnu prednost, jer sam znala jako veliki deo bluz scene u Srbiji i bila sam njihovo dete. Naravno, bilo je onih koji su to osporavali i to uvek postoji. To nije lako, ali na kraju, nije ni bitno, jer ne može svako da vas voli. I to je normalno. Moja poruka mladim ljudima je da rade na svojoj individualnosti, na svom izrazu, ako to vole i ako je to njihov put. I treba da prate put onih koji ih vole.
Kantautorka, pijanistkinja, pevačica, koja Vam je uloga najzanimljivija?
– Kantautor, veza između muzike i teksta je nešto što mene drži u ljubavi prema muzici, stalno.
Koji su Vam planovi za budućnost, ako je uopšte moguće bilo šta planirati, s obzirom na epidemiološke okolnosti?
– U vreme kovida je teško objaviti takve stvare. Ja sam ovu godinu započela najviše baveći se predavačkim radom i ova radionica improvizacije i kreativnog pisanja muzičkih pesama na ARLEMM-u je nastavak toga. Pored toga, počeli su i nastupi, najviše u Francuskoj. Očekujem da ih bude više. Ali, sve je pod jednim velikim AKO…
Nela Radičević
