Пише: др Владимир Димитријевић
О, НИЈЕ МРТВО НИМАЛО
„Све што је икад имало/ живот, до уре удесне,/ о, није мртво нимало, / бар неке ноћи чудесне“. Тако је певао Стеван Раичковић. И по том начелу насликаоје вербални портрет свог професора математике Раденка Ковачевића Кашчеја лекар др Владан Д. Јовановић, песник и прозаиста из Чачка, у својој књизи „Учионица број тридесет шест/ Приче из чачанске Гимназије“, која је ове, 2021, изашла у издању аутора.
Било је то доба о коме Јовановић каже: “Осим униформисаности, ђаци су морали бити скроз пристојно одевени, уредно подшишани (старији и редовно обријани) и у сваком другом погледу сређени“. И било је то доба радничког самоуправљања и „школовања уз рад“, када је гимназијски портир Гојко завршио Вишу комерцијалну у Суботици, а Кашчеј му предложио да заврши и Правни факултет.
ЕКСЦЕНТРИЧНИ ИДЕАЛИСТА
Професор Ковачевић је био смеђокос, кошчат, мало рошав, јак и ексцентричан у показивању своје снаге: “Тамнија кошуља, загасито одело, и, поврх свега, плавкасти милиционарски мантил./…/Ексцентричност је показивао на крајње необичне начине. Или, једини је у колективу, уз професора физике Ратомира Ћосића, могао да се на рукама попење уз степенице из приземља на први спрат“.
Припадао је идеалистима комунизма, који су се ругали ономе што се звало „социјалистичка стварност“. Дуго је студирао, извесно време радио у милицији, и презирао „социјалистичку господу“. Кравату је звао „крафата“, управо да би се подсмехнуо уштогљеној умишљености. Брат Благоје му је пао првоборачки, у рату за светлију будућност, па је, како каже Јовановић, „Кашчеј, осим на Тита, смео да лаје на све у Општини и Општинском комитету“. Једноме се подсмевао:“Учланио се у петак у партију како би могли у понедељак да га поставе за директора!“
Било је то доба када је Влада Булатовић Виб написао афоризам:“Дивна Вам је бунда. Кога сте одрали?“ Кашчеј је својим ђацима причао:“Пре неки дан, једна госпођа, која има бунду скупљу од мог намештаја, питала ме је:“Кад ћете ви држати допунску наставу? Морам то да знам, јер треба кћерци да уплатим зимовање на Тари“. „Ми уопште нећемо држати допунску наставу“, одговорих јој. “Налазио је мане и бечком клавиру, знамењу отмености, тврдећи да он има руски клавир, који мора да унесе преко терасе, да би га виделе комшије”.
Пореклом, како је сам говорио, „из древног града Љубића“, разочаран у титоизам, „црвени русофил“, бранио је ћирилицу, био против страних (звао их је „страначким“) речи, дивио се кустосу Вуковог музеја у Тршићу који је умео да прича без туђица. На Јереминдан, дан вашара у свом „древном граду“, запевао би, тихо, у учионици: “Иде Миле и тарабе броји, изашла би, ал` не смем од моји`“. Свакога дана, после школе, посећивао је мајку и сестру, одан породици баш онако какосмо сви некад били одани својима.
МЕЂУ КОЛЕГАМА И ЂАЦИМА
Према колегама је умео да буде и благ и заједљив. Тако је професорски историје, Љиљи Поповић званој Креја, говорио:“Крејо, што ти узимаш креду кад полазиш на час? Је л` да црташ на табли како су Јужни Словени сисали трску кад су прелазили Дунав?“ Оливеру Несторовић, професорку биологије, звао је „Неца, стара учитељка“, математичарку Олгу Видојевић Сеја, а занесену сликарку, професорку ликовног, Босиљку Шипку – Госпођица Мотка. Када се једна бивша колегиница, такође професорка ликовног, јавила разгледницом из Београда, и пожелела својим дојучерашњим сатрудницима „срећно пролећно усхићење“, Кашчеј је ђацима иронично говорио да се баш он осећа пролећно усхићеним.
Што се ђака тиче, у она „сурова и непедагошка“ времена, Кашчеј им се обраћао непосредно, још у првом разреду Гимназије:“Одмах да се разумемо: ко неће да учи, мушкарци у милицију, нек` шетају од моста до рампе и натраг, а девојчице нек` иду у шнајдерке!“ Тврдећи да су најважнији предмети математика, граматика и гимнастика, говорио је да професор зна за четири, а ученик за три; све задатке, и домаће и писмене, давао је из своје браон свеске, презирући збирке задатака:“Збирке су за „ветрину“, кад дође комшиница на кафу, да види лепу књигу“.
СУРОВ, А БЛАГ
Иако је имао две кћери, говорио је:“Највише што женско чељаде треба да постане је да буде учитељка!“ Кинђурење је строго критиковао. Мало наглашенија наруквица изазивала је овакав коментар:“Извините, у којој кафани ви певате? Где вечерас наступате?“
Мушко ђачко мангупирање је пресецао у корену: “Идиоте, марш напоље! Код мене не пролазе ти београдски, мангупски фазони!“
Дешавало је се да оцену, због разрокости, не упише Јовановићу него Јованићу, да на истом часу (ретко, додуше) истом ђаку да и петицу и кеца, али и да запише два кеца одједном, да не би дозволио да га „притискају“ да попусти нечијем сину или кћери:“Да домаћице на седници одељењског већа не затраже да заведем тројчицу!“ Повремено би уздахнуо:“Јој, мој Бого, што ме казни овако слабим ђацима?“Кад прозива, игра вербалну игру зеленилом школске табле:“Каубоју, каман на твоју зелену прерију!“
Кад оцени, смисли песмицу: “Слободане, слободан си с моје стране!“
Ђачка имена изврће, од милоште: Светлана постаје „Сметлана“, а Милану пева : “Мој Милане, јау`ко са гране!“
Наравно, био је и милостив, на свој, „кошчати“ начин. Једна ученица је, да ли од страха, или услед ђачке сналажљивости, рекла да је пред одговарање ослепела, и он јој је дао двојку.
ШТА ЈЕ ОБЕСМРТИЛО ПРОФЕСОРА КАШЧЕЈА
Његов ђак, писац књиге „Учионица број тридесет шест“, Владан Јовановић, уочио је да се Кашчеј, по одласку у пензију, гасио као свећа, разочаран у слом свих идеала у које је веровао као идеалистички сањар о свету без богатих и сиромашних. Владан Јовановић истиче да је „Кашчеј био некористољубив као какав светац. Примера ради, кад му је једно одељење, на крају четвртог разреда, у име захвалности као разредном старешини, купило скроман ручни сат, тај добронамерни поклон од ученика он није хтео да прими ни за живу главу. Годинама је, после Каловог одласка у пензију, тај сат – попут неке светиње – красио витрину наставничке зборнице у Гимназији“. Професора Ковачевића прозвали су Кашчеј, по Кашчеју Бесмертном, цару чаробњака из руских бајки. Име је било омаж његовом русофилству, и његовој кошчатој необичности. Бесмртност његовог лика чувају ђаци попут Владана Јовановића, а Гимназија и данас зна да су такви професори неизмисливи и незаменљиви, без обзира на безобзирну пропаганду робота и вештачке интелигенције као замену за живе људе који стоје пред одељењем и изводе своје чаролије – страшне и смешне, наивне и премудре.
