ИНТЕРВЈУ: ДАНИЦА ОТАШЕВИЋ, НЕКАДАШЊИ НОВИНАР И ГЛАВНИ УРЕДНИК “ЧАЧАНСКОГ ГЛАСА”
Деведесет година иза недељника “Чачански глас” говори о квалитету који траје и поверењу које ужива код многобројних читалаца. Упркос бројним изазовима и искушењима с којима се наш град суочавао, овај недељник је успешно опстао, поштујући основне принципе савременог новинарства и уважавајући правила новинарске професије, пре свега, правовременог и квалитетног информисања. Да свако време носи своје бреме, потврдили су сви досадашњи новинари, сарадници и уредници, који су текстовима, репортажама и интервјуима, наравно, оставили свој печат. Једна од њих је и Даница Оташевић, новинар, писац, уредник, библиотекар и дугогодишњи директор Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”, која за наш и њен лист говори поводом јубилеја – девет деценија постојања. Била је новинар и главни уредник “Гласа” у тешким и кризним временима, а данас свет броји заражене од короне, страхује од економске кризе, сукоба Русије и Украјине, предстојеће грејне сезоне, да ли ће бити довољно енергената, струје… и, наравно, све то се пресликава и на наш град. Управо то “бреме” је главна спона “нашег” и “њеног” времена и одговор – зашто баш она.
ПРИЧА О СЛАТИНСКОЈ БАЊИ – ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ
Стиче се утисак да данас, нажалост, сви могу да буду новинари. Какви су били Ваши почеци у редакцији “Чачански глас”, где сте били запослени од 1978. до 1998. године? Ко су Вам били узори и од кога сте највише научили о новинарству?
– У новинарство сам ушла случајно, или ми је, пак, било суђено. Диплома светске књижевности Београдског универзитета није давала могућност да радим у школи, у Чачку, где сам се вратила, није било много избора. Док сам студирала нисам размишљала чиме ћу се бавити, што је грешка. О новинарству нисам знала скоро ништа, нисам читала дневну штампу, мислим да и данас млади не читају новине или прате тв дневник, заседања скупштине. То им је досадно, више су склони забавним темама. Ухватила сам се за сламку. Више ми је “лежала” писана реч, пред микрофоном сам осећала пометњу, несигурност. У Чачку још није било телевизије. Отишла сам у Слатинску бању и написала репортажу, скупила храброст и однела је уреднику “Чачанског гласа”. Прича о бањи на крају света објављена је 2. септембра 1977. године. Моје ватрено крштење, мојој срећи није било краја. Упала сам у мрежу ове професије, која кад ухвати не пушта. Тако су ми добронамерно говориле мушке колеге, да бежим на време, јер сам била једина жена у редакцији, млада, без радног искуства и знања. Радила сам хонорарно пола године, а онда је за мене расписан конкурс. Значи да сам показала карактер, брзо учила. Такорећи сама себе сам запослила. Није било протекције, нисам имала ујака или стрица на функцији да ме протежира. Та чаролија држала ме је двадесет година у новинарству, дала ми је храброст за цео живот. Мозак новинара баждарен је на 24 сата рада и размишљања, тражења тема, саговорника. Једном новинар, увек новинар. То ми је помогло касније када сам прешла у Библиотеку, држи ме и данас. Одласком у пензију није ме напустила радозналост, наставила сам да истражујем, пишем… Била сам аналфабета, али сам учила од старих новинарских “вукова” Милана Ђоковића, Мила Мојсиловића, Милоша Јевтовића, Радована М. Маринковића… Новинарство је хлеб од девет кора. Некада сам обичну вест писала по неколико сати, мучила се целу ноћ око неког текста. За двадесет година ниједну среду вече на четвртак нисам преспавала, јер је то био крајњи рок да се заврше текстови. Волела сам да идем на терен, међу људе и мислим да су репортаже и приче о људима најбоље што сам дала. Ускоро ће антологија мојих новинских чланака, који нису за један дан, како се каже да живи новинска вест, интервјуи, прилози за историју вароши, бити објављени као књига. Са дистанце од четрдесет година била сам више пута изненађена својим текстовима, сумњам да бих данас знала тако маестрално да владам писаном речју.
РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ, РАТ, ИЗБЕГЛИЦЕ, КРИЗА, НЕЗАПАМЋЕНА ИНФЛАЦИЈА, ИЗБОРИ…
Уредник у овом недељнику били сте од 1993. до 1998. године. Шта је обележило тај период, шта ћете посебно памтити?
– “Чачански глас”, број 24. од 11. јуна 1993. године први је који сам, као главни и одговорни уредник, потписала. За мене је то била велика одговорност, имала сам велико лично поштовање према претходним уредницима и новинарима, посебно према сарадницима “Гласа” међу којима су били: Бранко В. Радичевић, Брана Петровић, Пуриша Ђорђевић, Дојчило Митровић, Радомир Станић, Синиша Пауновић и многе друге значајне личности. Мислим да је период у коме сам дошла на чело новина било веома сложено, турбулентно. Године мирног живота, уљуљканости,биле су прошлост. Тешко да би се и моји вршњаци могли да сете како се звала земља у којој смо живели. СФР Југославија је пуцала по свим шафовима. Нападом словеначких територијалаца на војне касарне почео је 1991. године распад Југославије, ратни вихор пренео се потом на Хрватску,па Босну и Херцеговину. Значи рат, страдања, жртве, избеглице…У 1993. години била је незапамћена инфлација. Први број “Гласа” у овој години коштао је 500динара, када сам дошла за уредника примерак је коштао 80.000 динара, 24. септембра новине си могао да купиш за 50.000.000 динара. Онда је у октобру “скинуто” пет нула, али је до краја године поново дошло до пробоја инфлације. Последњи број листа у 1993. години коштао је невероватних 4.000.000.000 динара. Цена карте за Београд била је, на пример, 285 милиона динара! Од јуна најнижа цифра за плаћање чеком била је милион динара, највића – 50.000.000 динара. Тако је било до 24. јануара 1994. године, када је стопирана инфлација, спасилац је био Драгослав Аврамовић. Цена “Гласа” враћена је на 10 пара, следеће две године новине су коштале динар,односно, два динара. “Чачански глас” пред моје именовање изашао је на осам страна са претњом да излази петнаестодневно. По Србији, гасили су се листови, новинари остајали без посла. За 61.рођендан “Гласа” штампање новина враћено је у “Литопапир”, који је тек започео компјутерски прелом и усвајање нових технологија. То није било све – Југославија је од 31. маја била под санкцијама, у изолацији… Из иностранства стизале су донације у опреми, одећи, храни.Хуманитарни фонд “Надежда Петровић” којим је руководила Јела Суруxић, делио је пакете животних намирница, било је 163 стална корисника месечно, а за Божић и Васкрс дељено је по 700пакета најсиромашнијим породицама у граду и на селу. На власти је била Социјалистичка партија,али је опозиција бујала и тражила своје место у медијима. Иако су били ван општинских клупа,опозициони лидери вршили су притисак, бројали редове и величину слова којим су објављивани њихови прилози, зашто нису на ударним странама и слично. То је време несташица горива,намирница, вожње пар-непар, штрајкова просветних радника, блокада депоније, митинга,деловања ДЕПОС-а, потом коалиције “Заједно”. Уз све то, Рзав је стигао у Чачак и побољшано је водоснабдевање. Године 1994. у Улцињу је летовало 3.276 деце, а 456 бесплатно. Заведен је самодопринос у Чачку против кога су биле све опозиционе странке, завршена је ОШ “Др Драгиша Мишовић“, почела доградња новог блока Економске школе, реконструкција моста на Западној Морави. Усвојен је ГУП до 2015. године, када је град требало да има 120 хиљада становника.Гост “Дисовог пролећа” Милован Данојлић, који је живео у Паризу, дао је интервју за “Чачански глас”, Драган Кићановић је добио Октобарску награду Чачка… У 1995. години прослављено је 180година од највеће битке у Другом српском устанку, боја на Qубићу, у априлу је Српска радикална странка тражила поверење од народа. На митингу у Чачку говорили су Маја Гојковић,Драган Тодоровић, Александар Вучић и лидер др Војислав Шешељ… Међутим, најтрагичније су слике из августа 1995. године, када су после акције Хрватске војске “Олуја” у Чачак стигле километарске колоне избеглица, основано је двадесет прихватних центара у граду и по селима…Све те јадне људе који су 11 дана на тракторским приколицама бежали из Српске Крајине требало је сместити, нахранити, лечити, дати им утеху… Чула сам многе потресне приче, гледала скамењена лица стараца, тугу у очима жена, чула децу како питају: “Тата кад ћемо кући”… У октобру, Југославија је после три године изашла из стега санкција. У Москви је излагало 200предузећа из Чачка, “Домис”, “Спектар”, “Први мај”. Са лица места извештавала сам лично.Следећег месеца десио се Дејтон, крај санкција, могло се, али само на тренутак, одахнути. Година 1996. била је изборна. У Чачку је победила, у новембру, коалиција “Заједно”, новоконституисана скупштина одмах је сменила управне одборе јавних предузећа и установа, 25. децембра разрешена сам дужности главног и одговорног уредника, а последњи број који сам потписала био је 1-2. за 1997. годину. Општинска власт била је опозиција републичкој, следеће године именована сам од министра за културу за директора Градске библиотеке.
ИМПЕРАТИВ – ПРИМАТИ ДИРЕКТИВЕ ОД НАРОДА
Која је Ваша дефиниција новинара и новинарства? Новинарство некада и сада?
– Не каже се без основа да је новинарство седма сила. Медији су моћно оружје, данас поготово.Мислим да су се новине, тј. сви медији у основи данас удаљили од основне замисли да буду у служби читалаца, информације, истине. Медији су у служби политике, више су навијачки,пропагандни… Заблуда је да постоји апсолутно слободно новинарство, али постојао је кодекс који се поштовао, поштовао се читалац, саговорник. Није било анонимних извора, задирања у приватност, опањкавање породице и увлачење деце у расправе… Уредништво првог броја “Чачанског гласа” од 16. јула 1932. године, као императив тражило је да се “примају директиве од народа”, да грађани треба да учествују у решавању судбине града и села, а не бригу да води само општинска управа. “Глас” је требало да има локално-просветни, комунални и обавештајни карактер. Те принципе сам као уредник поштовала и примењивала. Новине су биле присутне на сваком месту, тамо где су људи, догађаји. На улици, у фабрици, на њиви, школи, на фронту, међу штрајкачима, на митинзима, свечаностима. “Глас” је имао унутрашњу политичку и привредну рубрику, страну из просвете, културе, пољопривреде, спорта… Иако недељник имао је ексклузивне теме, сви су страховали од коментара, актуелне теме, “Палидрваца”, рубрике “Ратко Орачевић”. Неко ће казати да је актуелна власт постављала подобне, своје људе. Иако је “Чачански глас” био на буxету општине, имао је слободу, никада нисам ишла “по своје мишљење” у Комитет, код председника општине. Као уредник имала сам више “искакања из зглоба” што показује чињеница да су социјалисти, који су ме поставили средином 1995. године, поново расписали конкурс за уредника, актуелни председник општине цепао је новине, била је незадовољна и позиција и опозиција. После три месеца од именовања, за Дан општине, 1. октобар, објавила сам чланак припадника покрета Драже Михаиловића, који је сведочио да није било никаквих борби за ослобођење Чачка 1941. године, да су град опколили четници и партизани, и када су Немци одступили према Краљеву, да су четници први ушли у напуштено место. То је било први пут да се оспори званична историја. Одборници су били згранути, питали се чија сам? Написала сам да су чачански бригадири на радној акцији на Илиxи пред Зимске олимпијске игре у Сарајеву, чистили двориште виле Бранка Микулића, тада председника Извршног већа Југославије. “Глас” је објавио исповест бригадира на првој страни, после недеље дана долазио је Микулићев шеф кабинета у комитет СПС. Нисам подлегала притисцима, ни позиције, ни опозиције. Позиција је све друге ангажоване новинаре склонила на сигурно пре промена, ја сам остала сама на милост и немилост опозиције, која је дошла на власт. Могу рећи да је мој професионализам и рад поштован од нове власти, чак ми је нуђен и повратак у новине. Али, новинарство није више било оно што је било, уништена је матрица, у ову одговорну професију ушао је ко је хтео, коме је лична афирмација била на првом месту.
“ПРОШЛОСТ ЧАЧКА НЕ МОЖЕ СЕ ЗАМИСЛИТИ БЕЗ ОСЛОНЦА НА ЧАЧАНСКИ ГЛАС”
“Чачански глас” сутра (16. јул) слави 90 рођендан. Где је његово место данас, у ери електронских медија, друштвених мрежа?
– Ја сам заљубљеник у новине, писане медије. “Чачански глас” је хроничар свог времена, институција. И онда када је био највише партијски, као “Слободни глас”, који је излазио од 18. јануара 1945. до педесетих година. Новине се читају и између редова, прате се промене. Из “Слободног гласа” читамо да је 1946. године комунистичка власт за Божић донела бадњак на трг, следеће године тога нема. Прослављан је Савиндан, па је укинут. Али није политика, ако је отворена нека школа, фабрика, када су спортисти постигли добар резултат. Прошлост Чачка не може се замислити без ослонца на “Чачански глас”. Зато ми је жао што не видим човека, људе, произвођаче, на страницама новина. Што “Глас” није више гласило Чачана, хроничар локалне средине. Очито да припадам прошлом времену, нисам очарана друштвеним мрежама, фејсбуком, инстаграмом и другим покретним сликама и визуелним обманама. Грозим се анонимних продаваца истине, виртуелне реалности. Ипак сам за конкретно, опипљиво. Нисам поклоник површности, брзине, што не значи да не користим дигиталне справе, предности интернета. До информација се долази једним кликом, али то не значи и да смо информисани, да владамо правилно вестима. Поносна сам што од деведесет година “Чачанског гласа”, двадесет могу с правом да назовем “својим”. И што сам каменчић у тој значајној грађевини, која прошлост спаја са будућношћу.
Нела Радичевић
Фото: Архива саговорнице
