СВЕДОК И ХРОНИЧАР ДУГИХ ДЕВЕТДЕЦЕНИЈА
Први број листа ”Чачански глас“, објављен је 16. јула 1932. Цена издања објављеног на шест страна била је 1 (један) динар. Редакција и администрација листа биле су на адреси Краља Милана 33, данас Жупана Страцимира, од “Пролећа“ до Цркве. Кућа Ђорђа Миловановића постоји и данас, у Синђелићевој број 2, у Чачку.
„Глас“ су покренули ондашњи интелектуалци, дипломирани правник, оснивач и власник Ђорђе Ђоко Миловановић и сликар Владимир Ж. Костић Костин. Посебна редакција организована је у Удружењу Чачана у Београду, а сарадници листа били су угледни универзитетски професори, књижевниции академици. Пошто је оцењен као опозициони, лист је 1935. укинут, а редакција је исте године почела да издаје „Нови глас“. Сарадници листа били су др Драгиша Мишовић, Александар Ћурчић, Милутин Смиљанић и многи други угледни грађани. Након дугог прогона полиције и заплењивања бројева, „Чачански глас“ је укинут 1935, а обновљен излази 1945. године под именом „Слободан глас“. Стари назив који је остао до данас, враћен му је је 1951. године.
Ђорђе Ђоко Миловановић рођен је 19. септембра 1908. године, школовао се у Чачку и Београду.Главни и одговорни уредник „Чачанског гласа“ је од оснивања до 1935. године. У историји ће бити упамћен као први професионални новинар у Чачку. Један је од организатора партизанског устанка у чачанском крају, а 1941. је као члан Комунистичке партије Југославије био први командант артиљерије Чачанског Народноослободилачког одреда „Др Драгиша Мишовић“ и једно време заменик команданта Чачка, док су у граду власт у Чачку заједнички држали партизани и четници. Заробили суга четници, предат је Немцима, који су га стрељали код Војно-техничког завода у Чачку 22. децембра 1941. године.
Потреба за информисањем и циљевима оснивања новина у Чачку најбоље је дефинисана на првој страници првог броја листа од 16. јула 1932. године. Поред свести о ризику у који се упуштају оснивач и сарадници листа су указујући на циљ уједно указали и на главне проблеме средине у коју су желели да подижу на виши друштвени ниво. Све то су сублимирали у болдираној реченици: Наш је циљ, дакле локално културно-просветни, комунални и обавештајни… Посебан одељак насловне стране посвећен је бризи о рђавом гласу и неморалу који прати Чачане на страни истичући као „свету дужност“ да се кроз информисање покаже да постоји један „добри и радни Чачак, Чачак прошлости и будућности, културнији и просветнији“, који смо добрим делом ми као савременици и дочекали.
О идеолошким превирањима у чачанској штампи двадесетих година прошлог века писао је својевремено историчар Милан Лишанчић наводећи и друштвено-политички контекст у коме је настајала потреба за континуираним информисањем. Он наводи да је Чачак 1921. године, у међуратном периоду, имао око 5.100 становника, а 1931. око 10.000. Иако су радио-апарати и аутомобили постали популарни и доступни већ половином двадесетих, у Чачку је 1930. године било свега 11 радио-апарата и око 13 моторних возила (камион, моторцикл и 11 путничких аутомобила). Имајући у виду ове податке, Чачани су се углавном ослањали на локалну штампу.
Након забране рада „Чачанског гласа“ 1935. године који је сматран опозиционим гласилом, Михаило Поповић и уредник Ђорђе Петковић покренули су те године „Нови глас“. наводећи да ће лист „расправљати актуелна политичка питања данашњице, општа и локална са исправне тачке гледишта“. Полиција је убрзо забранила рад и ових новина схвативши да је „Чачански глас“ само променио име. То под насловом „Привредна депресија“, објављује „Нови глас“, 6. јула 1935, а аутор текста је анониман. Исте године, које све више смрде на барут Другог светског рата, „Нови глас“ не остаје по страни од опасности која прети свету и земљи, не понашајући се као изоловано острво од ударних информација чије последице прати и осећа читав свет. Тако, 11. маја 1935. „Нови глас“ доноси наслове „Совјети против рата“, „Француско-совјетски споразум“, „Француска штампа је увређена“, а све апропо познатог споразума Совјетског Савеза и Немачке…
Олука о поновном оснивању недељног листа „Чачанске новине“ донета је 1936. године. Власник листа је био Жика Вујичић који је окупио многе сараднике међу којима су били и Ратко Митровић, Драгиша Мишовић и Александар Ћурчић. Први број излази априла 1937. године, а изашло је укупно шест или седам бројева од којих су два одлуком државног тужиоца била забрањена.
„Нови глас“ 6. јул 1935. преноси и вест о изградњи емисионе радио-станице у Сибиру која ће одржавати везу са крајевима на далеком северу, насељавање пустих крајева, такође, је тема, као и културно уздизање пасивних поларних крајева деловањем путујућих позоришта, али и„Вести за сељака“…
Др Мирко Косић, пописује у „Чачанскомгласу“, 19. новембра 1933. текст „Бољшевизам, фашизам и национал-социјализам“, др Љуба Поповић текст „Експерименти“, 24. децембра 1933, анонимни аутор пише коментар „Неуспеси Г. Мусолинија“, 25. марта 1934. Анонимни су аутори текста „Напредовање северних крајева“, објављен у Новом гласу, „Свет у пресеку“, 6. априла 1935. у „Чачанском гласу“…
„Александар Ћурчић препознаје фашистичко антисловенство које, као и многи интелектуалци у то време, упоређује са мраком средњег века. Такође, критикује Немце, чудећи се како је могуће да су поред великих цивилизацијских помака (струја) потпали под „мађијску моћ враџбина“, бележи историчар Лишанчић текст анонимног аутора, „Са Народног универзитета“, из „Чачанскоггласа“ од 11. марта 1934… Глас 13. априла 1934. помно бележи, коментарише и прати „видну забринутост медија због продора фашизма у колевку модерне демократије. Ипак, сматрају да је деловање десничара и националиста осуђено на пропаст због природног отпора демократских и антифашитстичких снага француског друштва…“
Прошао је скоро читав један век. Судећи по насловима, темама и коментарима које је нештедимице доносио наш лист кроз своје историјско трајање, намеће се озбиљно питање – Да ли смо опет на почетку?
Приредила: Зорица Лешовић Станојевић
(Одломак из будуће монографије „Чачански глас – 90 година“)
