МР МАРЕ ЈАНАКОВА ГРУЈИЋ О ИЗЛОЖБИ „ВЕЧИТО“ И СТОГОДИШЊИЦИ РОЂЕЊА АРХИТЕКТЕ БОГДАНА БОГДАНОВИЋА (10)
У галерији Народног музеја у Чачку, од 22. фебруара до 31. марта, постављена је изложба „ВЕЧИТО“, посвећена стогодишњици рођења архитекте академика Богдана Богдановића, аутора бројних меморијалних комплекса широм бивше Југославије, а међу њима и Спомен-парка борбе и победе у Чачку, који је грађен читаву деценију, а од чијег идејног решења је прошло пола века. Оптимална историјска дистанца за валоризовање нечијег дела. О изградњи самог спомен-комплекса који је деценијама уназад скрајнут, да би коначно била покренута иницијатива за његову културну заштиту, току и особеностима градње, документовано говори ауторка изложбе мр Маре Јанакова Грујић,којој је „Чачански глас“ био један од незаобилазних историјских извора у формирању ове поставке.
Богдан Богдановић је читаву осму деценију 20. века провео у Чачку, радећи на Спомен-парку борбе и победе, који је отворен 4. јула 1980. године, и који је оставио трага, не само на локалном нивоу, већ је усмерио и његов даљи опус. Трагајући за универзалним пресеком свих култура и цивилизација, Богдановић ствара свој уметнички код, прилагођавањем амбијенту из кога његова дела „израстају“. Споменик представља комплекс на више од 40 хектара градског земљишта, састоји се од неколико елемената који су композиционо поређани по методи „светог пута“…
На њему се десила својеврсна „стилска револуција“ Богдана Богдановића, зато што је први пут уведен митолошки, односно, зооморфни мотив, који читамо из асирске и келтске и других древних уметности, али последњи пут у европској уметности на готици, истиче наша саговорница. Животиња се као тератоморфија враћа суверено у скулптуру и повезује са свим оним што је била тема меморијала, патњом и страдањем у Другом светском рату, чијим жртвама, (готово 5.000 бораца и цивила) је читав комплекс и посвећен, а похрањене су у заједничку хумку високу четири метра. Око 620 животињских мотива уклесаних у најтврђи могући јабланички гранит, такозвани, херцогавачки габро, „гмиже“ низ странице троделног мегарона висине 12 метара, а дело су темских каменорезаца које је предводио мајстор Момир Џумић.
ДЕЛО СКРАЈНУТО У ИСТОРИОГРАФИЈИ, АЛИ…
Међутим, иако је наишао на велики отпор средине, када је Богдан Богдановић дошао да ради Спомен-парк, све се касније развило и Чачак је дао велику подршку тој изградњи.
– Важно ми је да кажем да Чачак до сада не можете у историографији да нађете да је једно од најпознатијих дела. Он је из неких разлога био скрајнут, и необично је да је био скрајнут у историографији. Непосредно по подизању и посвећењу Спомен-парка борбе и победе, било је планирано да се направи његова монографија и туристички водич. Ништа од тога није заживело. Данас је посебно значајно што правимо изложбу зато што указујем – споменик нема никакву правну заштиту. Наша намера је да сем културне свести и, наравно, доприноса у престоничкој години Чачка, овом споменику обезбедимо да буде бар Знаменито место. Значида буде културно добро. Он то заслужује свакако, заслужује сам амбијент, и наравно, заслужује Богдан Богдановић који је заступљен у свим светским енциклопедијама, што се тиче свог градитељства – истиче Маре Јанакова Грујић.
Ауторка наводи и да није било све до тих стручних превирања и отпора средине који су се дешавали у Чачку, да се тако нешто сагради у ауторству београдског, а не чачанског архитекте, него и до трагања самог Богдановића за ауторским стилом, дилемама којима је био растрзан последње две или три године.
– До те ноћи, уочи 4. јула 1980. године, када је отворен, се практично радило на подизању споменика. Баш зато што је Богдан стално нешто мењао, дорађивао, све док у једном тренутку, пред то откривање, није био потпуно задовољан. И због тога је овај споменик јединствен по дужини и току своје градње – подсећа Јанакова.
На питање колико идеологија може да утиче на судбину једног уметника, и једног таквог дела, пошто људи таква дела везују за одређено стратиште, за одређени историјски догађај, период или фазу, а заправо би га требало тумачити као универзалну поруку, мр Маре Јанакова Грујић каже:
– Управо је ово доказ да уметност не мора да буде везана за идеологију. То је тема, он је требало да обележи место где су похрањене кости готово 5.000 бораца, од тога 27 народних хероја. Он јесте то направио, али без петокраке, без уобичајене соцреалистичке симболике, пушке, ратници, он је направио место које апсолутно нема никакво сећање на те ужасе рата, које позива заправо, на радости живота и подсећа да смо ми, као наследници тих неких палих бораца и тих ужаса који су се дешавали у НОБ-у, заправо живи и да се све то наставља, живот се наставио…
ПОКРОВИТЕЉ ИЗЛОЖБЕ ГРАД ЧАЧАК
О интересовању за дело Богдана Богдановића, кроз професионалну оријентацију и изворима које је користила за ову комплексну поставку, ауторка наводи:
-Ја професионално припадам новијој српској архитектури, иначе, интересовање сеже дубоко у претходну деценију. Богдановић је, заиста, свестрани ренесансни уметник који тек треба да се истражи. Та историјска дистанца од 50 година, која је методолошки потребна да се неки закључци извуку, и наравно, дошао је ред да се он обради на најбољи могући начин. Организатор изложбе „ВЕЧИТО“ је Народни музеј у Чачку, а покровитељ Град Чачак. Изложба је настала сакупљањем целокупне историјске документације.
Извори су били, углавном, у Чачку, нешто мало има у Архиву Југославије, али у чачанском Историјском архиву открили смо оригиналне планове од 1975, 1977. и 1978. године, што су, заправо, три фазе изградње споменика. Те фазе по први показују пут, ток изградње споменика и разрешавају неке конструктивне дилеме, како је, заправо, споменик подигнут са те статичке стране. Значи, то су историјске фотографије с краја седамдесетих година, које припадају заоставштини главног мајстора клесарске тајфе Момира Џумића из села Темска код Пирота.
НАЈКВАЛИТЕТНИЈА ФАЗА СТВАРАЛАШТВА
– Фаза о којој причамо, којој припада споменик у Чачку је његова позна и најквалитетнија фаза стваралаштва и Чачак је био пионир у тој фази. Управо, ова последња фаза је изродила најквалитетнија дела, и свакако су то „Дудик“ у Вуковару, Чачак што се тиче Србије, Јасеновац што се тиче Хрватске, Мостар у БиХ, и имамо још једно значајно дело, које није далеко од Чачка, то је његово последње дело, а то је „Попина“, односно, споменик на Попинској реци код Врњачке Бање, којим он заокружује на својеврстан начин свој целокупан опус, представља га кругом, спаја почетак и крај, и заправо, објашњава ту алегоријску нит развоја његовог стила… Док нас прва, профана сфера Спомен-парка у Чачку упућује на активан живот, друга сфера треба да нас даље упути ка маузолеју преко темпијета – славолука, и тек код самог споменика разазнајемо да су, заправо, животињски мотиви главни. Они нам некако врло магично делују из даљине, а ми у представи то елаборирамо како се приближавамо споменику – каже наша саговорница.
ПРОЈЕКТОВАЊЕ
Пројектна генеза Спомен-парка била је комплексан и дуготрајан неимарски чин, који је захватио целу осму деценију 20. века. Али, све је, заправо, почело много раније, прича Маре Јанакова Грујић.
– Са осмишљавањем пројекта Богдановић је почео још 1970, а судећи према записима „Чачанског гласа“, у фебруару 1980. аутор „још преправља, мења, допуњава неке детаље“. Интересантно је да је Богдановић наставио да црта Маузолеј и након његовог довршетка и откривања („митски цртеж“). Идејни пројекат комплекса датира из 1972-1973. године, и био је представљен на изложби у Дому културе у Чачку, 1973. По њему је отпочета градња, али је током извођења мењан до изведеног решења. Главни мотив представља двострука капија, рађена по узору на моравску капију као симболичну представу народне архитектуре овог краја. Двојност у композицији настала је повезивањем са идејом Револуције, при чему су две капије, заправо, прошлост и будућност.
У идејној композицији Монументалне капије, мала капија има пламена обележја (гравуре и „пламене“ фреске), док велика, спољна капија, носи орнаменте цвећа и сунца. Објекат је требало да буде дуг 19,9 метара, висок 10,55 м, широк 4,7 метра, и да доминира пејзажом. Сто метара испред њега био је замишљен кружни простор кроз који воде стазе са импозантном групом стела и стећака са натписима.
У Архитектонском центру у Бечу чува се више стотина цртежа који су претходили коначном, саграђеном стању. Нека од њих ослањају се на национално (српско-византијски, моравски стил), а нека на универзално историјско наслеђе (староегипатска, вавилонска, староперсијска, хетитска култура). Поједини представљају цртеже његових студената, што казује да је тих година, тему чачанског меморијала здушно примењивао и у настави.
Извођачки пројекат израђен је 1975. године у „Урбанпројекту“ из Чачка. Према њему, изградња се планира у две фазе. Прва фаза подразумева изградњу Монументалне капије, обухватајући терен од 4,43 ha. Друга фаза захвата уређење преосталих 37 ha.
Пројекат друге фазе комплекса, „Урбанпројект“ је израдио 1978. године. Подухват је подразумевао: реконструкцију постојеће гробнице, израду горњег платоа у нивоу капије-маузолеја, приступног пута и приступних стаза са укупно 17 стела, као и делимично уређење и оплемењивање терена. Истовремено, довршаван је и објекат маузолеја.
Коначно решење Спомен-парка укључује маузолеј висине 12 метара, који се може посматрати и као структура троструке капије, али је заправо мегарон врло сложеног просторног и идејног значења. Кроз његов простор, као симбол вишевековног ратовања и борбе нашег народа, у уским пролазима сагледавају се небо и панорама града. Осовином комплекса, тачно у правцу главне Улице кнеза Милоша, успостављена је нераскидива веза са градом. Уместо стела и стећака, подигнут је чист и апстрактан славолук – капија која као аршин усмерава поглед и детерминише „свети пут“.
ИЗГРАДЊА
Камен темељац за реализацију прве фазе Богдановићевог пројекта положен је 1. октобра 1976. Био је то опсежан подухват и укључио је више десетина мајстора свакодневно ангажованих на градилишту. Становници града су са великим интересовањем пратили рађање новог обличја Спомен-парка, истиче ауторка изложбе.
-Груби грађевински радови извршени су током 1977. године. Темељи и монументални пилони изливени су од армираног бетона, и били су спремни за камену оплату. Уместо првобитне одлуке инвеститора да се гради од драгачевског пешчара, одлучено је да се користи јабланички гранит, најтврђи познати камени материјал на балканском простору. У периоду од 1978. до 1980. године Лазовића парк је камена ткачница под ведрим небом. Богдан црта тушем директно на камену, а потом на сцену ступају темачки каменоресци предвођени главним мајстором, Момиром Џунићем. Клесарска дружина, која још од 1970. године на градилиштима прати сваку замисао протомајстора, показала је на овом делу своју највећу занатску вештину. Створен је, према Богдановим речима, „дуборез преведен у камен као резбарија“.
Захваљујући тада младом чачанском архитекти, Милошу Милосављевићу (1950-2020), Богдановом ђаку и постдипломцу, који је са својим објективом посећивао градилиште, остала је „записана“ историја градње Спомен-парка. Вешта пера двоје врсних младих новинара из „Чачанског гласа“, Данице Поповић (касније Оташевић) и Братислава Јевтовића, брижно и надахнуто пратила су рађање овог меморијала и његов каснији живот.
Београдски професор круцијалне одлуке доноси на самом градилишту, мимо пројектних књига и усвојених регулатива. Има пуно поверење градских челника, иако је пројекат одавно премашио планирани финансијски оквир. Од првобитне замисли да се тератоморфне представе појаве само на забатима или капителима храма, број грифона је нарастао на 620, од којих не постоје два иста.
Изградња комплекса текла је истовремено са рађањем књиге „Повратак грифона“, те ова два дела стоје у нераскидивој вези и тумаче се у међусобној синтези. Грифони, као митска бића настала сједињавањем различитих животиња разорне снаге, били су веома инспиративни за рад каменорезаца, али и за чачанску јавност.
Пред крај изградње Богдановић је предложио и трећу фазу изградње, која је требало да укључи уређење комплекса кроз рекреативне, забавне и угоститељске садржаје. Међутим, за то никада није урађен пројекат. У позним годинама свог живота, Богдановић је задовољно изјављивао како је изградња била „драматична и дуга прича, читав роман…и изузетно спонтана“.
САМО „ГРАДАЦ“ И „МЕЂАЈ“
За пола века, колико је прошло од идејног решења Спомен-парка, објављен је један једини монографски приказ тог споменика и то је часопис „Градац“ број 41 из 1981. године. Маузолеј борбе и победе је био тадашња тема, о њему пишу сви најпознатији историографи – Катарина Амброзић, Михаило Митровић, сам Богдан Богдановић који пише о својој уметничкој визији су своје текстове сакупили и та публикација је заживела. До данас је једина монографска публикација посвећена Спомен-парку, иако је било речи о томе да споменик треба да добије разне брошуре, туристички водич и уђе у разне енциклопедије и монографије. Нажалост, примећује Јанакова Грујућ.
Интересанто је, каже наша саговорница, да је споменик по отварању био више примећен у некој другој средини, па је тако чувени часопис за књижевност и уметност „Међај“ из Ужица, публиковао слику чачанског Спомен-парка на својим корицама, предњој и задњој, и посвећује му кратак, али информативни текст којим отвара број. Оба издања се могу видети на изложби „Вечито“.
– Занимљиво је да је ово дело, које се рађало на градилишту, истовремено покренуло још једно дело које се родило код Богдановића, а то је књига „Повратак грифона“, чији је сепарат другог издања, незадовољан дизајном, преузевши скоро цео тираж, сам илустровао ручно својим јединственим цртежима и тако оплеменио сваки примерак појединачно, и сваки примерак другачије, истиче Јанакова.
– И то је јединствен пример да градитељско дело роди и књигу инспирисану самим градилиштем и свим визијама које је Богдан даноноћно имао, дакле визијама грифона, митског бића које у себи има и лава, и орла, и крокодила, али и свињу, пацова итд. Али, то уграђивање локалног, традиције и нашег камена родног је карактеристично за градитељство Богдана Богдановића, дакле, увек неки детаљ. Управо ови грифони који силазе ка нама, показују можда, и оно зверско у човеку, зато је и Богдан записао: „Можда сам овим што сам животиње ставио у маузолеј увредио човека, заправо, можда је човек већа животиња од свих тих немани“.
Зорица Лешовић Станојевић
(Фотодокументација припада породичним заоставштинама арх. Милоша Милосављевића и мајстора Момира Џунића)
РЕЧ О АУТОРКИ
Маре Јанакова Грујић је магистар историје архитектуре, ликовни критичар, самостални истраживач и публициста. Члан УЛУПУДС-а од 2006. године. Члан је Академије архитектуре Србије. Оснивач и кустос Центра за истраживање и валоризацију градитељског наслеђа „ВАМ“ (2005) у Београду. Рођена је 7. јула 1980. године у Јагодини. Дипломирала је на Одељењу за историју уметности при Филозофском факултету Универзитета у Београду 2004. године, на Катедри за историју архитектуре, а потом и магистрирала (2008) на истој Катедри.
Аутор је четири књиге – монографије, од којих је једна посвећена животу и стваралаштву арх. Драгутина Маслаћа (1875–1937), градитеља, између осталог, Гимназије у Чачку. Аутор је и великог броја историографских прилога, стручних приказа као и популаристичких текстова и есеја, објављених у водећим домаћим часописима и зборницима радова, као и око 300 критичких текстова, приказа архитектонских остварења и интервјуа са запаженим личностима из савремене српске архитектонске сцене. Аутор је и организатор више самосталних изложби, и аутор више предговора у каталозима ликовних и архитектонских изложби.
Професионална опредељења су јој најуже везана за теорију, критику и историју архитектуре, уметности и културе. Спроводи их у оквиру научних и теренских истраживања, публицистичких подухвата, изложбених презентација и студија валоризације и ревалоризације националне градитељске баштине.
ОНИ СУ КЛЕСАЛИ ТО „ВЕЧИТО“…
Каменоресци из села Темска код Пирота који су извели радове у камену на Спомен-парку у Чачку су: Момир Џунић (1923-2013), главни мајстор, Душан Денчић (1914-1999), Радивоје Младеновић (1930-1991), Драгиша Јанковић (1932-2022), Стојан Ћирић (1919-2006),Стоимен Крстић (1938-2022), Мoчило Алексић (1932-2005), Миодраг Ђорђевић (1923-1995), Милорад Цолић (1931-2009), Милорад Манчић (1931-1987) и Станислав Вељковић (1946-2015).
