РАТНЕ ПОСЛЕДИЦЕ УТИЦАЛЕ НА ДЕМОГРАФИЈУ И ПРИВРЕДНИ РАЗВОЈ ГРАДА
КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАО ЧАЧАК ПРЕ СТО ГОДИНА?
Пише: др Милош Тимотијевић
Ослобођење од трогодишње аустро-угарске окупације Чачак је дочекао 25. октобра 1918. године. Пре него што је дошао дан одласка непријатеља, цела варош била је у стању великог узбуђења, које је трајало још од стизања првих вести о пробоју Солунског фронта. Српске војнике који су ушли у варош по повлачењу непријатеља, грађани су усхићено дочекали, са бацањем цвећа и громогласним поздравима којима је величана победничка српска војска.
Међутим, огромна људска и материјална напрезања Србије у ратовима од 1912. до 1918. године, као и тешка окупација од 1915. до 1918. године, оставили су дубок траг у животу свих српских вароши, па и Чачка. Опоравак је био постепен и спор, јер се нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у коју је Србија унела своју државност, суочавала се са бројним проблемима, укључујући и оружане устанке на подручју бивше Аустроугарске током 1919, а рат на граници са Албанијом трајао је и 1920, док су упади бугарских комита трајали све до краја тридесетих година. Земља је била у непрекидном ратном стању, што је ометало њен развој додатно оптерећен унутрашњим политичким проблемима.
САМО 5.093 СТАНОВНИКА
У таквој држави, постепено се опорављао и Чачак у коме су одушевљење и радост због дуго очекиване слободе и мира након шест узастопних ратних година, убрзо заменили проблеми свакодневице. Последице рата, можда се најбоље могу уочити на пољу демографских промена. Чачак је 1910. имао 5.671, а 1921. године само 5.093 становника. Слично је било и са околним варошима: Ужице је 1910. имало 6.239, да би 1921. број житеља пао на 4.854. У Краљеву је 1910. било 3.648, а 1921. тек 3.570 становника.
Чачак после Првог светског рата није имао развијену индустрију. Највећа живост у граду била је сконцентрисана у центру насеља на Великој пијаци у коју су се и сливали сви путеви. Као место размене добара, са доминантном улогом пољопривредних производа, пијаца је била место где се окупљао велики број људи. Обим пословања давао је Чачанима повода да своје место и пијацу сматрају главним средиштем за промет пољопривредних производа и једним од најстабилнијих извозних центара у Западној Србији.
ГРАД ПРВИ ПУТ ОСВЕТЉЕН СТРУЈОМ 23. СЕПТЕМБРА 1921.
Да би се уопште обезбедио привредни напредак било је неопходно обезбедити погонску енергију. Иницијативе да Чачак добије електричну струју пореметили су ратови. Тек у децембру 1920. године, поново је покренута идеја да се подигне електрична централа, која би у исто време имала и млин за брашно. Град је до тада осветљаван фењерима о којима се бринуо општински службеник – лампаџија. Општина је закључила уговор са предузећем „АД Јелица” које је требало да купи један део вашаришта (простор који данас заузима парк испред Железничке станице), док би други део закупила ради подизања централе. Отпор овој акцији потекао је из редова чачанских демократа који су се жалили на ову одлуку у Министарству унутрашњих дела, сматрајајући да централа треба да буде изван града. Разлоге за ово противљење треба тражити у чињеници да је у „АД Јелици” било доста радикала. Радови на подизању електричне централе, ипак су започели фебруару, локација централе била је предвиђена у Рајићевој улици, и окончали су се 23. септембра 1921, када је Чачак први пут осветлила електрична енергија.
ПРАВО ГЛАСА СА НАВРШЕНОМ 21. ГОДИНОМ САМО ЗА МУШКАРЦЕ
У административном погледу Чачак је био седиште Чачанског округа, док је општина имала самоуправу у вођењу својих послова. Право гласа на општинском збору имали су сви пунолетни мушкарци, а то је значило, они који имају навршену 21 годину старости, осим жена, које тада нису имале право да гласају. Она места која су имала више од 1.000 гласача, као што је био случај са Чачком, бирала су 36 одборника. За одборнике су могли бити бирани сви они који су имали право гласа осим државних службеника задужених за надзор над општином. Закон је забрањивао и постојање неких родбинских веза међу одборницима, као и општинским часницима. Прву непосредну власт у општини вршио је Општински суд, кога су чинили председник, два кмета и деловођа. Општински суд имао је и полицијску власт у одржавању реда и безбедности на територији општине, по упутствима и наредбама више државне полицијске власти руководио је општинским пословима у договору са општинским одбором. Имао је и судску власт у неким случајевима грађанских спорова и кривичних иступа. Председници су бирани на три године, а кандидати су морали имати најмање 30 година. По њиховом избору, морали су полагати заклетву у присуству свештеника.
Гласање за општинске власти организовано је у општинској судници. На општинским изборима 22. августа 1920. победила је листа Јована Николића, иза кога су заједно иступили чачански радикали и демократе. Они су добили 395 гласова, док је конкурентскалиста КПЈ, јединаимала 299 гласова. На основу закона о општинама победничка листа, без обзира на разлику у гласовима, добијала је две трећине одборничких места, чиме је обезбеђена већина коалицији радикала и демократа у општинском одбору.
РАДИКАЛ РАША ГАВРОВИЋ ПОБЕДИО НА ИЗБОРИМА 1921.
Општинска власт изабрана у августу 1920. није била дуготрајна. Јован Николић је дао оставку већ 29. децембра, а њега је у пословима управе градом заменио први кмет Милан Стојановић, који је обављао ту дужност до одржавања нових избора за председника општине, који су заказани за 16. јануар 1921. године. На тим изборима победио је радикал Радослав Раша Гавровић. Његов избор је условио и убрзање доношења одлуке за изградњу централе и осветљењу вароши.
ИЗБАЧЕНИ ОДБОРНИЦИ КОМУНИСТИ
Након терористичких напада припадника КПЈ, најпре на краља Александра, потом и министра Драшковића, који је и убијен у лето 1921. године, донет је Закон о заштити државе који је КПЈ ставио ван закона, а сви њени представници избачени су из свих државних органа. Тако је и из општинског одбора у Чачку 16. августа 1921. избачено 12 одборника комуниста.
ВАЖНО ПОВЕЗИВАЊЕ ЖЕЛЕЗНИЦОМ
Град је наставио свој постепени развој и наредних година. Најважније је било повезивање железничком пругом са Београдом преко Горњег Милановца 1923, а следеће 1924. године преко Ужица и Сарајева са Дубровником, што је постепено повећало обим трговине, као и извоза пољоприведних производа на већа и богатија градска тржишта. Све је то утицало и на развој Чачка, који је 1931. већ имао 9.115 становника, скоро дупло више него 1921. године.
