ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (10)
Двејн Џејмс Снеј је пре петнаест година дошао у Србију из Хонолулуа. Тада је постао чачански зет, али је пре тога примио православље и на крштењу добио име Лазар, како га данас у Србији зову сви из породице супруге Весне Биорац и њихови блиски пријатељи. До пре неког времена Чачани су их могли често срести у шетњи крај Мораве. Пре шест година су због посла прешли у Београд, једно време живели у Сурдуку, а онда увидели да равница има својих чари. Сада већи део године живе у Сланкамену.
Животни пут шездесетједногодишњег Лазара је налик причама из неких старих времена. Док многи сањају живот на Хавајима, он је за своју „мирну луку“, што је значење назива Хонолулу, одабрао сасвим други и другачији крај планете. Рођен је у америчкој држави Висконсин, у граду Вокеша, где, каже, постоји још увек значајна заједница „прве нације“, односно, Индијанаца. Друго је од четворо деце Алфреда и Евелин. Отац му је био војно лице, па су се након његовог повратка из рата у Вијетнаму, селили на Флориду, у Калифорнију… Зато Двејну није било тешко да напусти родитељски дом и оде на Хаваје, где је у војној бази Перл Харбур дуго радио као механичар. Рекло би се, типичан амерички живот. Тако је било све до познанства са Весном, прво су се гледали преко компјутерског монитора, а онда је пала и одлука да остави све и дође да живи у Чачку. Све је за њега било ново, не само држава, већ и име, језик, менталитет, обичаји…
А за Србију је почео да се интересује када је, пре Весне, упознао девојку Српкињу, која га је заинтересовала за нашу земљу.
– Она је оставила велики утисак на мене. Посебно сам почео да се интересујем када се десило неправедно бомбардовање Србије, тада сам почео да се дружим са Србима који су живели на Хавајима. Био сам импресиониран причом Арчибалда Рајса о страдању Срба у Првом светском рату, задивљен храброшћу, добротом, пожртвованошћу српског народа и тиме како су сваки пут након страдања и ратова васкрсавали и добијали нову снагу, захваљујући православној вери. Желео сам јако да нађем девојку Српкињу којом би се оженио и да сам постанем православан – делић је почетка Лазареве приче, који је и пре познанства са Весном већ долазио у Србију. Било је то 2007, две године пре женидбе. Остао је кратко код једног пријатеља и вратио се на Хаваје, али невољно. Тада је у једном грчкој цркви примио православље и добио име по српском цару и светитељу Лазару.
Весна каже да је, када су се упознали, Лазар знао политичку ситуацију у Србији боље, него многи наши који живе у иностранству.
– Све га је интересовало шта се дешава. Учио је историју Србије и дан данас га она занима. Упознали смо се на интернету. Зато данас и живимо од интернета, односно, Лазар ради онлајн, а и ја имам своју онлајн мисију – каже његова супруга, која је студирала теологију и једно време провела у Манастиру Жича где је учила иконопис. Сада се бави осликавањем икона, а ради аудио књиге, има своју станицу на јутјубу са око 46.000 пратилаца.
Лазару се у Србији свиђа много тога. Сматра да живимо здравије.
– Здравија је исхрана, јер се у Америци узгаја и генетски модификована храна. Много је мање криминала, много мање банди, дроге, илегалних миграната. Већа је сигурност за малу децу, коју тамо не смеш да пустиш саму на улице због страха од киднаповања. Народ је сличног „Алоха’“ духа као на Хавајима, срдачни су, гостољубиви… Овде је много јефтиније становање, јер су на Хавајима цене на свакој локацији као у Београду на води, па и скупље – набраја он.
Има и ствари које му се не допадају. Сматра да се већина непрекидно жали на све и свашта.
– Већина људи је више негативна, него позитивна. Неки имају солидне услове за живот, али су мрачни и негативни, мало њих зна умешност радосног живљења, јер то је својеврсно умеће, које се учи – каже он.
На питање шта би у Србији пожелео да има са Хаваја, осим, наравно, климе због које се ово острво сматра „рајским“, Лазар одговара:
– Са Хаваја бих донео бољу етику пословања, фер односе према запосленима. Тамо постоје синдикати који бране права запослених, било да су обични радници или менаџери. На Хавајима је чудотворна Богородичина икона у Руској цркви, која константно точи миро дивног мириса. Наравно, волео бих да је тамо више православних.
Уз Весну је срећан. Имају много тога заједничког. Пре свега, обоје воле рад на позитивном схватању живота, уношења лепоте у свакодневицу.
– По природи смо сви више склони мрачном и негативном. За налажење лепоте потребна је креативност, што захтева и стицање знања, да би се са собом у мислима и у разговору са другима користиле много боље речи. Јер, мисли и речи утичу на то каква су нам унутрашња стања, а она на целокупно стање нашег организма и индиректно на цео наш живот – порука је Лазара и Весне.
За сада им не недостаје Чачак. Навикли су се на сремску равницу, заволели је, а Дунав је успео да им „замени“ Мораву. Поред куће коју су купили у Сланкамену имају 14 ари земље, па се помало баве и баштованством.
В. Т.
Фото: из приватног албума саговорника
СРЕЋАН У СРБИЈИ
После месец дана „интернет везе“, Весна је прелетела океан да би била са Лазаром. Хтела је да проба да живи на Хавајима. Тада је у Чачку имала своју радњу икона и решила да је затвори на два месеца. Покушала је да се прилагоди, али није успела.
– Живела сам и раније ван Србије. Нисам желела да опет странствујем, а Лазар је то разумео. Тако смо се вратили. Ја прва, да припремим венчање, а после три месеца и он. Знала сам да ће му бити тешко да у Чачку свој живот почне од нуле, али сам мислила да ће успети да нађе неки одговарајући посао. За осам година то нисмо успели. У Београду је нашао посао, ради преко интеренета као customer support, на свом матерњем, енглеском језику са клијентима из Америке. Без обзира на те тешкоће и данас је срећан због своје одлуке, па се много пута прекрсти и каже: „Хвала Ти, Боже, што сам дошао да живим овде“ – прича Весна.
