Darovitost jeste predispozicija i zavisi od genetike, ali je jednako potrebno stimulativno okruženje da bi dete u potpunosti razvilo svoje potencijale, tvrdi stručnjak za rani razvoj dečje inteligencije dr Ranko Rajović. Zato je ključna uloga, kako roditelja, tako i nastavnika da se ti talenti sačuvaju.
Ali da najpre objasnimo šta podrazumeva termin nadaren
„Daroviti su oni koji pokazuju sposobnosti za učenje i povezivanje informacija ili imaju sposobnosti u jednoj ili više specifičnih oblasti (matematika, muzika, sport, crtanje, ples). Prvi znaci se već vide u prvim mesecima života, ta deca brže napreduju od vršnjaka u motornim sposobnostima, brže progovaraju, sastavljaju duže reči i rečenice, povezuju ono što vide i nauče sa ranijim iskustvima, razumeju brojeve i relacije (veće-manje). Pokazuju i smisao za humor, koji je jedan od znakova darovitosti“, navodi dr Rajović za B92.net.
Pojedine studije pokazuju da je period ranog detinjstva ključan za kasnija postignuća u životu, pri čemu nije važno da dete pohađa najbolje vrtiće, nego da mnogo vremena provodi sa posvećenim osobama. To znači da se, osim uloženog vremena, mora pokazati i kreativnost, strpljenje, a pre svega ljubav u razvoju deteta i da treba stimulisati dečje potencijale kroz igru.
„Nažalost, često su natprosečna deca emotivno osetljiva i povlače se u sebe i to je jedan od razloga zašto je važno raditi sa njima. Ukoliko se njihov dar razvije i manifestuje, to predstavlja talenat iz određene oblasti, a za razvoj talenta potrebno je mnogo rada i važno je u kakvoj sredini dete odrasta. Ipak, često se dešava da darovito dete ne razvija svoje potencijale, a to je posledica nedovoljno aktivacije nekih sposobnosti, tj. izostanka stimulativnog okruženja.“
Na koje načine sačuvati detetov talenat?
Pored stimulisanja, važno je i znati da pohvale, ohrabrenje i pozitivna komunikacija mogu da pomognu, što je posebno istraživao profesor sa Harvarda Robert Rozental, koji je predavao socijalnu psihologiiju. Upravo to je, kako smatra stručnjak za darovite u NTCprogramu, i razlog zašto roditelji moraju da pomognu razvoj natprosečnog deteta, jer teško da će dete samo da razvija svoje potencijale.
Rajović je za roditelje napisao knjigu (IQ deteta briga roditelja), koja služi kao svojevrstan vodič za usmeravanje razvoja deteta, pri čemu se posebno vodi računa o senzomotornom razvoju, ali i o povezivanju senzomotornih i misaonih procesa. Na taj način se dodatno aktiviraju i razvijaju kognitivni kapaciteti deteta.
„Sa stručnim timom na Pedagoškom fakultetu u Kopru (gde predajem oblast edukativnih neuronauka), razvijam model vrtića i škole budućnosti, gde će metode biti više u skladu sa prirodom, gde se učenje odvija usput, kroz igru i pokret. Jedan od prvih pokušaja u Srbiji je pokretanje NTC kluba Dedinje, koji je preteča vrtića budućnosti, gde svaki dan radimo sa decom uzrasta 4 do 12 godina i pokušavamo da aktiviramo skrivene potencijale sve dece.“
Gde roditelji najčešće greše?
Roditelji greše kada kažu „dete je pametno, snaći se se…“ Ne snađe se svako dete i zato sa njima mora da se radi, a roditelji koji imaju darovitog mališana moraju da se aktiviraju, posvete mu deo svog vremena na jedan konstruktivan i koristan način.
Vreme danas brzo ide, okruženje se drastično menja, a to sve utiče na razvoj mozga, tako da roditeljstvo postaje sve ozbiljniji izazov, a posebno za roditelje koji imaju darovitu decu. Ima puno metoda koje roditelji mogu da primenjuju, a jedna od osnovnih NTC metoda je nelogična priča.
„Poznato je da mozak bolje radi i uključuje rezervne kapacitete kada se nalazimo u nelogičnoj situaciji, brže povezuje informacije i pronalazi rešenja. Dovoljno je da roditelj koji čita priču za laku noć malo eksperimentiše i isprobava ovu metodu, recimo ako priča Crvenkapu, da u priču doda i psa koji je pratio Crvenkapu. Dete će naravno pitati odakle sad pas u priči, a roditelj može objasniti da je danas pas, a da će sledeći put biti mačka i to deca veoma rado prihvataju, pa i sami dodaju neke životinje ili likove u postojeću priču. Važno je pokrenuti misaoni proces, a ne samo da pasivno slušaju i ponavljaju po 20-30 puta istu priču“, otkriva naš sagovornik.
Nadareno dete može da postane veća briga za roditelja
Prema rečima dr Rajovića, kada roditelji ne mogu da prate sposobnosti i želju deteta da bude uspešno u nečemu, javlja se bunt kod deteta. Druga vrsta problema je emotivno osetljivo dete, koje se povlači u sebe. Poznato je da darovita deca brže uočavaju stvari, događaje i relacije među ljudima, unutar porodice, pa čak i neke drušvene događaje, ali nemaju dovoljno iskustva da ih pravilno obrade i tada nastaje problem.
„Aktuelna je situacija sa epidemijom koronavirusa, gde je važno da roditelji ne paniče, jer deca (posebno darovita) mogu da povežu veoma brzo, da će neko od starijih članova porodice oboleti, a možda doživeti i komplikacije bolesti. Potrebno je objasniti da postoje mere zaštite, da se lice ne dodiruje, da se ruke često peru i ako je potrebno da se nosi i zaštitna maska.“
„Zapravo, važno je razumeti da sa darovitom decom moramo više da pričamo, više da objašnjavamo, da igramo igre za razvoj kreativnosti i logike i pomažemo da razumeju stvari i događaje koji ih ponekad opterećuju i tako omogućimo da zdravo odrastaju i aktiviraju svoje biološke potencijale u skladu sa svojom genetikom“, zaključuje ovaj stručnjak.
Izvor: B92
