Након бројних успешних наступа широм света, необични хор, који изводи обраде песама најразличитих жанрова служећи се само гласовима и битбокс техником, познат под називом „Viva Voxˮ, наступа у Чачку после неколико година. Са овим изузетно талентованим, музикалним и харизматичним људима говорили смо о програму који су припремили за свој наступ, присетили се њихових почетака и прелетели преко најупечатљивијих успомена, завирили у предстојеће догађаје и гласно размишљали о значају и утицају гласа, који је њихово најзначајније и најлепше оруђе.
У петак, 11. августа, наступићете у нашем граду у Дисовом амфитеатру на Морави у оквиру поетско-музичког програма Градске библиотеке Чачак. Какав програм сте припремили за чачанску публику и да ли у одређеној мери другачије звучите на отвореном у односу на наступе у концертним дворанама и салама?
‒ Врло нам је драго да поново наступамо у Чачку након седам година. Припремили смо доста нових нумера у односу на прошли пут, тако да ће, уз наше већ добро познате рок-метал а капела обраде, програм бити разноврсан. Наступи на отвореном углавном захтевају доста јаче озвучење и омогућавају присуство већег броја гледалаца, што уме да подигне енергију на потпуно други ниво. У концертним дворанама нам се такође дешавало да људи устају, играју и певају са нама, но то се много чешће догађа на концертима на отвореном. Надамо се да ће тако бити и сад.
Може се рећи да је „Viva Voxˮ настао донекле спонтано и да се у првом тренутку није наслутило да ће трајати дуже од деценије и низати успех за успехом. Како је изгледао сам почетак, а када сте схватили да стварате нешто заиста велико и јединствено на плану културе и уметности?
‒ Пре свега, хвала на тако великом комплименту и признању. Истина, мало ко је замишљао овако нешто у почетку, давне 2005. године када је основан хор под вођством Јасмине Лорин, тадашњег диригента хора Земунске гимназије. Већини оснивача и певача у првобитном „Вива Воксуˮ главни мотив био је наставак дружења и певања по завршетку средње школе, а многи су се већ и као средњошколци придружили. Када смо, неколико година по оснивању, кренули са израдом и извођењем сопствених аранжмана, готово одмах смо осетили да ту можда постоји искра нечег занимљивог и посебног, и радознало се бацили у даља експериментисања. Дали смо себи сву слободу, нисмо превише размишљали, просто смо радили оно што нас чини срећним и успут се добро забављали. Ипак, гледали смо да увек оно што радимо буде на неки начин јединствено, да нема нигде другде да се чује и види, а да притом буде од изузетног квалитета. Јер, иако смо се забављали и дружили, радне навике и дисциплину смо понели из гимназијског хора, где је морало озбиљно да се припрема за годишња републичка такмичења која су се одржавала пред крај сваке школске године, то уопште није била шала.
Наилазили смо на одличан пријем код публике, иако смо имали свега по неколико краћих наступа и по један самосталан целовечерњи концерт годишње. Потврду својих надања и веровања добили смо 2011. године, када смо одлучили да поделимо то што правимо са светом и на интернет поставили снимке са концерта у Дому омладине. Готово преко ноћи се све преокренуло. Нисмо веровали шта се дешава и очекивали смо да ће све трајати пет минута; међутим, читава наредна деценија је протекла као убрзани филм ‒ стотине концерата у земљи и иностранству, турнеје, фестивали, телевизијски наступи, снимања, албуми, пројекти, сарадње, стотине хиљада људи који су нас гледали уживо, небројени милиони преко екрана широм света. Огромна подршка великог броја људи који нас прате и воле нешто је на чему смо неизмерно захвални и нешто што нас гура даље.
Какав је осећај певати „Хајде Јаноˮ у Генералној скупштини Уједињених нација у Њујорку или песму „Цвет јасминаˮ на кинеском језику у Великој сали народа у Пекингу?
‒ Када год певамо на неком месту од историјског значаја, осећај је посебан. У хали Уједињених нација поготово, на више нивоа. Мешавина узбуђења, страха, среће, части и поноса. Навикли смо до тог тренутка да представљамо само себе, но тамо смо имали много већу одговорност. Били су ту делегати из читавог света, а преносило се и уживо на националној фреквенцији, тако да смо били свесни да су све очи упрте у нас. Представљали смо не само свој хор и идеју коју имамо, већ и земљу из које долазимо, па онда у неком дубљем смислу и човека. Јер, у том тренутку и на том месту стављени су по страни сви говори, свађе, претње, борбе истине и лажи, комплетна историја која се ту одиграла, како би препустили сцену нечему исконском, нечему што постоји од прапочетка ‒ музици.
Концерт је био веома емотиван, нико није остао равнодушан; нпр. делегати из Кеније су нам у сузама пружали стајаће овације након извођења нумере Baba Yetu (Оче наш на свахили језику) и нису били једини. Делегати из Кине су одмах по завршетку концерта пришли да нас позову у Кину. У Пекингу смо наишли на неизмерно одушевљење публике већ на првим слоговима на кинеском које смо изустили. До тад су били помало резервисани, готово несигурни шта гледају и како треба да се понашају, но после тога је цео концерт био малтене права журка. Тешко је описати, увек је невероватан осећај толико усрећити масу људи у свега пар секунди, поготово што то чините само својим гласом. Тамо су нас посматрали готово као ванземаљце, све су нам пружили, и више од онога што смо тражили. Заиста нам је била указана велика част и у Њујорку и у Кини. Многи међу нама нису веровали шта се дешава, шта радимо, и шта смо урадили, све док се нисмо вратили у Београд.
Које све жанрове покривате својим наступима и како успевате да изнова изненадите публику освеженим и обогаћеним репертоаром? Да ли се некада десило да неку композицију нисте успели да прилагодите а капела извођењу?
‒ Сваку песму успемо да прилагодимо, међутим, на крају буде питање колико нам је интересантна и колико се уклапа у целокупну слику, како се уклапа у наступ. Десило се неколико пута да направимо аранжман, увежбамо, али да из неког разлога „не лежиˮ баш на концертима, нигде се не уклапа, а испадне и мање занимљиво и за певање и за слушање него што смо мислили. Заменимо нечим другим и идемо даље. Иако немамо строга ограничења, највише се фокусирамо на мало тврђе жанрове попут рока, метала, гранџа, жанрове који по природи ствари никако не очекујете од једног хора, но волимо и филмску музику, а ту су и други жанрови попут џеза, попа, Р&Б. За Чачак припремамо и премијерно извођење једне нумере, па и једног жанра који до сада нисмо радили, али нећемо да откријемо и покваримо изненађење.
Опробали сте се и у форми мјузикла када сте направили сопствену верзију песама из планетарно популарног филма „Ла ла лендˮ. Да ли вас сада инспирише неки филм, можда тренутно најактуелнији „Барбиˮ или неки други?
‒ „Опенхајмерˮ! Али нећемо сада да се свађамо. Шалу на страну, радимо на новом репертоару па се можда заиста ту нађе нека нова обрада филмске музике. Ту је увек одабир мало пажљивији, мора да буде и одличан филм и одлична музика, а да се притом уклапа у наш стил и репертоар и да је притом занимљиво за певање. Такође, трудимо се да не радимо оно што је само тренутно актуелно, већ нешто што ће издржати тест времена и што ће људи желети да чују и за пет или десет или више година.
Ваш музички састав је веома бројан и чланови се понекад мењају. Колико вас тренутно чини „Viva Voxˮ, а колико чланова је остало ту од самог почетка и како изгледа ваше дружење иза сцене?
‒ Хор је ове године напунио 18 година, тако да има јако мало људи који су ту од самог почетка. Имали смо седам аудиција до сада, тако да се временом, као Тезејев брод, екипа постепено и неприметно трансформисала. Увек су се чланови мењали у мањој мери, одлазили стари, долазили нови, враћали се стари, итд. У питању су стотине људи до сада, који су у одређеном периоду били чланови хора и свако на свој начин помогао да ово сада постоји. Људи који су ту од самог почетка осигуравају да још увек у некој мери опстаје стари дух „Вива Воксаˮ и преносе га на нове чланове, а помажу и вредним искуством које су стекли. Тренутно „Вива Воксˮ броји тридесет активних чланова, уз још десетак на привременом одсуству. Претходне три године су многима животе изврнули наопачке, тако да је знатан део састава морао да се испише, укључујући диригента Јасмину Лорин, као и битбоксера Тихомира Јованића, што је дефинитивно била и највећа промена откако је хор основан. Но, прихватили смо изазов и прилику за трансформацију; примили смо групу изузетно талентованих омладинаца и спремни смо за нову еру.
Шта вас очекује у наредном периоду када су наступи или неке нове композиције у питању и да ли постоји неки неостварени сан који бисте желели да досегнете?
‒ Како смо, силом прилика, направили велику паузу, у наредном периоду нас очекује доста концерата. Вредно радимо на новом репертоару, имамо бројне позиве и преостало је фактички да утаначимо датуме. Почетком 2020. смо планирали још један велики самостални концерт те године, попут онога у Арени, како бисмо обележили 15 година постојања. Сад нам остаје да планирамо 20. рођендан. Неостварени сан би био да се само бавимо певањем, будући да свако од нас ово ради у своје слободно време, а да припремање сваког аранжмана, па онда и кореографија, некада уме да захтева доста времена, које људи морају да издвајају поред својих послова, студија и других обавеза. Има ту још снова, али ако се тај оствари, оствариће се и сви други.
Ваше оруђе је глас, а такође и оруђе нашег листа који носи назив „Чачански гласˮ, па бисмо вас за крај питали, у чему се све огледа значај гласа и шта се њиме може постићи?
‒ Глас јесте моћно оруђе којим се може променити свет на боље, када се користи на прави начин. Ми верујемо да је то оно што радимо. Осим што је треперење гласних жица, глас је и идеја, перспектива, став. У хору, оба значења се спајају, свако појединачно покреће свој глас и улива га у сједињену целину, у колективни глас којим се много јаче може изразити широк низ емоција, идеја и прича. Глас има невероватну моћ да повезује људе, и то је нешто што видимо и осећамо од првог дана, и нешто што нас мотивише да наставимо.
Марија Миљуш
