„Тад тебе ћу уловити, птицу са малим крилима,
кад зима покрије шуме пустим белим снегом,
ако ме ни тад нема,
ти ме више не чекај.ˮ („Возом који касни“, бенд „За једну ноћ“)
Када је пре нешто више од месец дана група „Смакˮ одржала концерт у Чачку пред неколико хиљада људи, град је блистао неким чудноватим сјајем. Као да су се ритмички усагласили његови исконски звуци са корацима старијих и млађих посетилаца који нису ни због чега желели да пропусте то вече, са жицама гитара, праском ватромета, стиховима, музиком која представља дух овог града. Чачак се те ноћи вратио својим коренима и подмладио се.
Рокенрол је начин живота, начин певања, поезија у ритму откуцаја немирног срца. Некада затворен у подруме и безимене локале, касније уврштен у академске кругове и припојен свету књижевности, који тиме престаје да буде привилегија господе са белим рукавицама.
Када је рокенрол ушетао у наш град? Шездесетих година са гитаром у руци и бунтовном дужом косом, у парку или на обали Мораве, засвирао је прве тонове. Од првог рок бенда „Беле вишњеˮ, преко „Звечаркиˮ, „Црних мамбиˮ, „Сребрних сенкиˮ, „Дечака са Моравеˮ, „Хермелинаˮ, „Чачанских племићаˮ, „Крвне групеˮ па све до савремених бендова, чачански рокенрол се увек издвајао и памтио. Најзвучнија су имена гитаристе Александра Славиковића званог Аца Гуштер, Радомира Михаиловића Точка и Боре Ђорђевића, али има и оних чија имена постају звучнија како време пролази.
Деведесетих година рокенрол се појавио у нашем граду у мало другачијем руху, са цигаретом на уснама, замишљеним погледом и нешто нежнијим стиховима. Меланхоличним. Ратко Белић, некадашњи чачански музичар, текстописац и гитариста, био је члан три чачанске рок групе 80-их година: „Делиријум тременсˮ, затим „Рок комунаˮ коју оснива са братом од тетке Миланом Пецом Петровићем, са којим се бави стварањем ауторске музике док су вежбали у приземљу старе куће и заједно зарађивали новац за своје прво појачало. На крају, у бенду „Клузоˮ настају легендарне песме које ће касније изводити група „За једну ноћˮ. Тадашњи чланови групе „Клузоˮ ‒ Рашко Јовичић, Ратко Белић, Милорад Полуга (соло гитариста) и Радиша Теофиловић (пратећи вокал) – написали су песме које су постале симбол рокенрола у Чачку: „Меланхолијаˮ (за коју је главну тему на гитари и текст за рефрен написао управо Ратко Белић), „Жуте јабукеˮ, „Љубавна порукаˮ, „Дође ми да одем светеˮ и друге. Како каже, у то време Чачак је био богат бендовима. Највећи утицај на тадашњу рокенрол сцену имали су хард рок, рокенрол и хеви метал бендови из Велике Британије и Америке попут: „Пинк флојдаˮ, „Лед зепелинаˮ, „Дип перплаˮ, „Генезисаˮ итд, па су тако и чачански бендови преферирали да свирају музику мало тежег стила. Такође, слушали су се домаћи бендови попут: „Азреˮ, „Рибље чорбеˮ, „Атомског склоништаˮ и „Бијелог дугметаˮ. Бенд „За једну ноћˮ већ 1991. године освојио је прво место на Чачанској гитаријади. Наступи су се низали, чланови групе су се мењали, али 2004. године група престаје да постоји након преране смрти Рашка Јовичића. Три године касније постхумно су објављени збирка његове поезије под називом „Радне верзијеˮ и албум са седамнаест песама. Време пролази, али песме које су настале „за једну ноћˮ трају много дуже и чини се да ће трајати све док живе људи осетљивог уха и још осетљивије душе. У песмама овог бенда има живота, туге, младости, бунта, љубави, искрености и нежности. У свакој од њих провејава и сета због пролазности, жеља да се побегне од стварности, од лоших људи, од лажи у неки светлији свет где има љубави и осмеха, пријатеља и ведрих тонова. Можда је то управо свет музике.
Да ли се рокенрол преноси са генерације на генерацију? Потврдан одговор добијамо од Ратковог сина – Миленка Белића. Како каже, узео је гитару у руке управо захваљујући оцу и стричевима (Ратко и Пеца, синови две сестре близнакиње, живе у комшилуку, као и син треће сестре, гитариста чувеног чачанског бенда „Беле вишње” ‒ Владимир Шуњеварић), а прве тактове на гитари научио је да свира уз браћу од стричева који су имали своје бендове, а један од њих, члан групе „Императорˮ, победио је и на Зајечарској гитаријади. како каже, новије генерације чачанских рокера слушале су групе: „Арктик манкизˮ, „Франц Фердинандˮ, „Кајзер чифсиˮ , „За једну ноћˮ, „Азраˮ, „Партибрејкерсиˮ, „Рибља чорбаˮ. Миленко је касније постао члан бенда „Девети кругˮ, да би 2009. године са пријатељима основао групу „За Џˮ која је имала много успеха. Чланови групе били су: Лазар Стефановић (бас гитара и пратећи вокал), Лазар Грбовић (бубањ), Стефан Ћустовић (бубањ), Јанко Ћирковић (вокал и ритам гитара) и Миленко као соло гитара и пратећи вокал. Издали су два албума: „Реалност зовеˮ и „Изглед завараваˮ, као и један ЕП „Место злочина”. У томе су им помогли Бранко Стефановић, који их је возио на свирке и Милан Савић, који им је као менаџер заказао доста свирки и без кога не би нашли издавача и, захваљујући томе, свирали по целој Србији и бившој Југпславији. У својој каријери имали су прилике да свирају на истој бини са Хорнсман Којотом, „Хладним пивомˮ, „Мајкамаˮ, Рамбом Амадеусом и групом „Психомодо попˮ.
Ипак, поред свих страних и домаћих рок бендова на које су се угледали, Миленко каже: „Раткова музика је највише утицала на мене. „Меланхолијаˮ је вероватно прва песма коју сам научио да свирам. Такође сам се увек угледао на то како су он и Пеца свирали и правили песме. „За једну ноћˮ је бенд који није утицао само на нас, већ и на велики број младих музичара из Чачка касније. Тај бенд представља јединствени глас и звук Чачка. Омиљена песма ми је „Љубавна порукаˮ, али волим и „Буди као траваˮ, „Жуте јабукеˮ, „Меланхолијуˮ, „Висок је био мостˮ, „Ако се сада растанемоˮ и многе друге. Неизмерно сам поносан на чињеницу да је мој отац допринео групи и направио доста тих песама које нисмо певали само ми млади, већ и старије генерације од нас.ˮ
Ове речи потврђује и чињеница да је бенд „За Џˮ обрадио и свирао неке од песама групе „За једну ноћˮ. Миленко је дао свој суд и о судбини данашње рокенрол сцене: „Рокенрол је сада тих и на издисају. Модерна сцена, по мом мишљењу, нема одговор на проблеме и живот младих ‒ барем не у Србији. На сцени се тренутно истичу бендови из Београда, али, ако мало боље погледамо, видећемо да сада у Чачку не постоји ниједан ауторски бенд. То је тренд који је започет када смо ми свирали. Не гледам на то као на нешто претерано трагично. То је једноставно природа ствари. Рокенрол је оматорио, истекао му је рок трајања, као и свему. Заправо, поента и није да рокенрол живи вечно, већ да нове генерације настављају традицију правећи нешто лепше и боље.ˮ
Верујемо у нове генерације које ће засигурно очувати вечни пламен чачанског рокенрола, јер, када би Чачак био песма – био би рокенрол.
Марија Миљуш
