Учитељица Снежана Проковић сваки дан превали око 140 километара од лучанског села Турица до свог посла у Ковиљу и назад. Ни временски услови, ни било каква друга потешкоћа не могу је спречити да се појави пред њеним ђацима. Увек прва стигне у школу. Колику љубав гаји према свом позиву и овој средини најбоље говори њена жеља да у школи „Светозар Марковић“ дочека пензију.
– Ова школа има посебну душу. Колектив дише као једна породица, везани смо међусобно као најрођенији, сваку појединост једни о другима знамо и радо поделимо. Упућени смо једни на друге и сложни. Заједно овде славимо рођендане, и колеге и деца. Често остајемо после наставе, долазимо и током распуста. Лепо сарађујемо и са мештанима ушушкани у овој здравој средини, прича Снежана.
То потврђује и директорка Ана Чоловић која је првенствено заслужна за одржавање оваквог склада у колективу од 18 чланова, где је њих 11 у настави. Наглашава да га чине пре свега добри људи са израженом емпатијом, што је за овај позив и најбитније. За Снежану каже да је посебна – посвећена, одговорна, прецизна, увек спремна да помогне и колегама и деци и у стручном смислу и као пријатељ. Сведочи да је то било видљиво одмах на почетку њене каријере, јер је прихватила да ради у издвојеном одељењу у Вучаку пре завршетка факултета, у нимало лаким условима, не питајући за плату.
Присећајући се почетка свог учитељевања, Снежана каже да би неко други сигурно побегао када би видео да нема купатила и топле воде. Али, њој су позив, рад са децом били приоритет, а за остало ће се снаћи. Прича да је живела код домара и његове жене, чији су јој гостопримство и топлина остали у сећању. Постали су јој, каже, други родитељи и још увек су у контакту.
– Имала сам комбиновано одељење од пет ученика у три разреда. Иако смо на факултету припремљени за такав рад, то искуство је било драгоцено, посебно за дипломски рад. Без обзира на услове живота и рада у планинском месту који су зими знали да буду сурови, нисам размишљала да идем. Газила сам снег до кука, јахала коња по 10, 15 километара да ухватим сигнал и јавим се родитељима, пријатељима, дечку. Убрзо сам се и удала, па путовала аутобусом, који је често зими, кад је снег велики, ишао само до Шанчева, па после ускачем у трагове домара који ме чекао и ишао испред мене. Стигнем сва мокра у школу, па на пресвлачење, уз обавезне вунене чарапе. Када сам отишла на породиљско мислили су да се нећу вратити. Али, вратила сам се и делила судбину мештана шест година. Лепи су то били дани. Једино ми је мало тежи био рад са двоје деце са посебним потребама, јер нисам могла да добијем повратну информацију. У тој школи и селу сам осетила колико неко, осим породице, може да вас воли и поштује. У Ковиљу сам од 2011. године. Увек имам одељење комбиновано од предшколаца и ученика два или три разреда. Жао ми је што нема више деце, да школа живи. Генерално, нудимо квалитетан васпитно – образовни рад, јер смо посвећени тако малом броју деце, готово, као да је приватна настава. Ништа им не недостаје у односу на ђаке у другим школама. Једина „отежавајућа“ околност је што је сигурно да ће увек морати да одговарају и буду више пута проверени. Увек имам и по неко дете мојих колега у разреду. Заиста воле овде да похађају наставу. Отуда су и моје двоје деце, иако живе у Турици, инсистирали да више разреде заврше овде путујући са мном.
Свако јутро устанем у 4.20 сати, спремим све што треба па пробудим децу која после обично спавају у ауту сат и по, колико путујемо. Никад им није било тешко и нису се жалили. Истакла бих и да имамо беспрекорну сарадњу са родитељима, цене наш рад, укључују се у све активности. А ми њима помажемо набављајући им намирнице, лекове и друге потрепштине у граду, поготову онима који немају ауто. Лепо сарађујемо са монахињама из оближњег манастира које децу обрадују слаткишима за сваку приредбу.
Сада, Снежану с нестрпљењем дочекује одељење од четири ђака у три разреда и један предшколац, који за своју учитељицу кажу да није строга, већ добра. Да она уме у њима да пробуди оно најбоље говори и њихова креативност. Нарочито воле да певају и цртају посебно ишчекујући празнике као што је предстојећи Васкрс.
Што се тиче узора, Снежана нарочито истиче да је звезда водиља за њену каријеру била Вера Бошковић учитељица ОШ „Милинко Кушић“ у пензији, која је имала посебног педагошког дара. Такође је, како истиче, доста научила и од почивше учитељице Вере Поповић.
ХРАНИТЕЉСКО СРЦЕ
Додатни мотив да Снежанино двоје старије деце похађају школу у Ковиљу била је жеља да буду све време уз Маријану, девојчицу из Ковиља којој су Проковићи хранитељи. Она је остала без оба родитеља за годину и по дана и потом живела са једним рођаком. По Снежаниним речима, никад нису размишљали да постану хранитељи. Можда пресудна је, каже, била реченица Маријанине мајке. Задовољна Снежаниним реалним оцењивањем и радом, рекла је једном приликом да њена ћерка, ако јој икад буде потребна помоћ, треба да се обрати својој учитељици. Пошто је син Никола испричао оцу о овој девојчици, Проковићи су покренули иницијативу и убрзо постали хранитељи.
– Драго ми је да се то управо тако десило, да мој супруг покрене иницијативу, и имам велику подршку породице. Била је шести разред, годину дана старија од нашег сина а четири од ћерке. Стално је плакала и требало нам је времена да се уклопимо. Међутим, никада је нисмо раздвајали ни у ком смислу од наше деце, пружили смо јој сву љубав и пажњу, и видим да је срећна. Гледам како чува мог најмлађег сина Димитрија од две и по године, лепо се слажу. Сада има 19 година, похађа средњу школу у Чачку и спрема се да упише ДИФ. Спортски је тип, тренирала је фудбал, била првакиња Округа у стоном тенису. То је и одраз спортског духа наше школе која нема салу али осваја медаље, најчешће у стоном тенису и шаху. Зато је и мото наше школе „Природи хрлим, здравље грлим. Спортом се бавим, другарство славим“.
Снежана Проковић са много љубави прича о својој школи, која је за читав колектив друга кућа. Наводи да су из ње потекли многи лекари али и наставници који су се радо вараћали да предају. Додаје да је као дете живела у Ивањици и да није имала село као друга деца. Али јој је деда који је био возач у општини много лепих ствари причао са путовања по овим крајевима. Жеља да има село, довела ју је да ту ради а потом се на село и удала. Зато је, каже, учитељица која не жели да из њега оде и поред свих разлика које постоје у односу на град.
ЈЕДНА ОД НАЈСТАРИЈИХ ШКОЛА
ОШ „Светозар Марковић” Ковиље баштини традицију школе основане 1870. године, која је била једина образовно-васпитна установа од Јавора до Голије, обухватајући територије трију општина: ерчешке, смиљевачке и братљевске. За време првог јаворског рата (1876-1878) је спаљена. Подаци говоре да се ту школовало од 70 до 180 ученика сваке године. Имала је прекиде у раду због ратова, епидемија или недостатка учитеља. Једна је од ретких која је радила без прекида у току Другог светског рата. После њега подигнута је друга школска зграда у којој се радило до 1958. године, када је направљена нова. У тој истој школској згради ученици, укупно њих 12, и дан данас похађају наставу.
Због короне нису на прави начин обележили 150. годишњицу установе. Ове године планирају да на дан школе 28. јуна представе пројекат „Школе у природи“, да деца покажу шта све школа може да пружи.
Јелена Савић
