ВЕЛИКИ УСПЕХ МАРИЈЕ БОЖИЋ НА ДРЖАВНОМ ПРВЕНСТВУ У СТРЕЉАШТВУ
Стрељаштво је за тридесетседмогодишњу Марију Божић и даље чиста рекреација, иако су њен таленат већ одавно препознали многи. Зато је можда она сама била и највише изненађена, када је недавно као чланица чачанског Спортског удружења глувих и наглувих, у појединачној конкуренцији освојила злато на Државном првенству у стрељаштву у Новом Саду.
Ваздушну пушку је први пут узела у руке пре више од 17 година, када је већ била завршила средњу школу. Није имала узора, просто је желела да се, после бројних активности у Удружењу глувих (фолклора, шаха, пикада), опроба и у стрељаштву. Није било баш тако лако како је очекивала, али је остала упорна и већ наредне године је имала више успеха. Ипак, за врхунске резултате и професионалну каријеру, о којој је повремено мислила, недостајали су редовнији тренинзи у просторијама Стрељачког клуба „Борац“ у Авенији липа. Пре десетак година запослила се у Компанију „Слобода“, онда се удала и њен приоритет су постали ћерка и син. Како каже, док су деца била мала, није било довољно времена за континуирани одлазак у стрељану. Сада, десетогодишња Моника и шестогодишњи Лука имају своје спортске активности, па је и Марији „дозвољено“ да чешће стане „очи у очи“ са метом.
Сваке године, заједно са другим девојкама из Удружења, Свјетланом Томићевић и Тањом Стојић, учествује на државним првенствима. Готово са сваког у Чачак донесу медаље. Обично пред одлазак појачају и тренинге. Ипак, признаје Марија, за велико такмичење у Новом Саду спремала се веома кратко, само месец и по.
– Некада сам директно са посла одлазила на тренинг, већ прилично уморна, без много снаге. Можда и зато о победи нисам много размишљала. Иако је то Државно првенство, отишла сам опуштено… Али, када је такмичење почело, „уозбиљила“ сам се, јер смо заиста желеле да поново освојимо неку од медаља. Конкуренција није била мала, око 15 екипа је било на такмичењу, тако да нам се чинило да ће бити тешко. Али, успеле смо поново да освојимо бронзу, што је велики успех. У појединачној конкуренцији чинило ми се да немам озбиљну ривалку, изузев Новосађанке која је већ учествовала на Олимпијади… Освојила сам 165 бодова, али све док ми тренер није рекао да сам на првом месту, нисам била свесна тог резултата – каже Марија.
Стрељаштво је, кажу, стална борба са собом. Самодисциплина и сталоженост се подразумевају.
– За добре резултате потребно је, пре свега, добро око. Али и мирна рука и срце, због чега је равномерно дисање веома важно. То помаже да се смири и срце, а онда вас око и руке воде до поготка – објашњава Марија.
Злато у Новом Саду је њен највећи успех. Пре неколико година, такође на Државном првенству, освојила је сребро у појединачној конкуренцији. Ови добри резултати и речи подршке од тренера, клупских другарица, па и целе породице, подстакле су да у њој поново ојача такмичарски дух и да почне да размишља о озбиљнијем бављењу стрељаштвом. Можда Марија једног дана буде на много већем такмичењу, па зашто не и на некој Олимпијади, са које може донети и медаљу у свој родни град. За сада, обећава, наставиће да тренира.
В. Т.
СПОРТСКИ ДУХ УДРУЖЕЊА
Спортско удружење глувих и наглувих у Чачку негује спортски дух. Многи су своје прве кораке направили баш у овом Удружењу. Зато Марија Божић верује да ће неко од млађих чланова стрељаштво схватити не само као хоби и забаву, већ да ће се озбиљније посветити овом занимљивом индивидуалном спорту.
Кћерка Моника је само једном била са мајком на тренингу. Покушала је да пуца, али није више показала жељу. Одабрала је одбојку, а син Лука фудбал. Марији је важно да се баве спортом, не жели да утиче на њихов избор. Али, никад се не зна…
Марија не чује од своје друге године. Никада то није сматрала непремостивом препреком у животу. Уз породицу, пре свега мајку, научила је да се бори. Завршила је Основну школу „Филип Филиповић“, а онда средњу у Крагујевцу. Понекад примети погледе пролазника, када са својом децом разговара на улици, у школи… Али, томе не придаје много важности.
А за Далиборку Богдановић, која нам је била тумач у разговору са Маријом, знаковни је био први матерњи језик, јер су јој мајка и отац били глуви. Учила је сама, прво читајући са њихових усана и гледајући их како се споразумевају или разговарају са пријатељима. Далиборка је једна од ретких Чачанки која се озбиљно посветила гестовном језику и радо се одазове сваком позиву Удружења, када је некоме потребан преводилац.
