Вече сатиричних прича и афоризама именовано „Кад се ћути, не прича се”Драгутина Карла Минића и Александра Чотрића, вишеструко награђиваних писаца овог жанра, одржано је у среду, 16. марта, у Клубу Дома културе. Хумор и иронију бритког пера сатиричара надахнуто је најавила Милкица Милетић, уредник Књижевног програма Дома културе. Пажљивим одабиром музичких изведби Борис Капетановић је окупљеним Чачанима одсвирао и отпевао песме о Србији која је умногоме слика друштва које с разлогом подлеже сатиричном перу.
Уводна реч Милкице Милетић Чачанима је омогућила општу слику о сатири, те се на основу карактеризације овог жанра омогућује јасан увид у стваралаштво Минића и Чотрића:
– Сатиру карактерише разноликост садржине, понекад и облика – то је дијалог, приповетка, анегдота, мешавина поезије и прозе. Често је то пишчев лични став о нечему, духовит, подругљив, морализаторски на савремене друштвене или књижевне теме, или је једноставно усмерен на људске мане или на актуелне људске ситуације. Сатиричари као ствараоци, углавном верују да књижевност може да промени свет и то им је главна мотивација у стваралаштву. За то, међутим, када се загледамо у историју постоје и примери. Сетимо се Радоја Домановића који је написао „Страдију” и, пошто је прво објављена у часопису, у српској књижевности до сада ниједно књижевно дело није тако уздрмало политички систем као што је то урадио Радоје Домановић. После његове „Страдије” Александар Обреновић није више био вођа и краљ него карикатура и народ му се подсмевао.
Александар Чотрић је Лозничанин, од 1984. године објављује афоризме у бројним новинама и часописима, афористичко-сатиричне приче објављује и пише од 2003. године. Писао је у „Српској речи” од 1992. до 2005. године сатиричну колумну која се звала „Пета колона”. Његови афоризми, приче и песме превођени су на скоро десетину светских језика.
Своје виђење света кроз призму састире Александар Чотрић употпуњује освртом на рад Домановића као зачетника ове књижевне врсте:
– Што се тиче поменутог Радоја Домановића, чини ми се да никад није био актуелнији и то је, заправо, вредност наших сатиричара који су писали тако да и када их читају на неким другим меридијанима, читаоци се идентификују са јунацима и та чувена Домановићева прича о вођи имала је различита тумачења. У Немачкој су рекли да је мислио на Хитлера, а она је настала много пре његове појаве. У Совјетском Савезу су били убеђени да је то прича о Стаљину, док је код Американаца била актуелна афера, чији је протагониста био Никсон, рекли су да је он сигурно мислио на америчког председника. Ево, ми се надамо да ће, можда, једна од наших прича надживети ово време и овај простор. Нешто постоји што наговештава претходно с обзиром на то да су приче Драгутина Карла Минића преведене на више страних језика и у Русији се он налази у једној репрезентативној антологији која представља савремену српску књижевност.
Публика окупљена око сатире сведочила је темама које су актуелне од почетака овог књижевног жанра у српској књижевности. Афоризми Александра Чотрића и Карла Драгутина Минића представљају сатирично-хумористичне записе који својим хумором, бритком осудом друштва, политике, међуљудских односа, мушко-женских релација, физичког изгледа људи итд. имају јасан задатак – да освесте, запитају и забаве читаоца или слушаоца.
Драгутин Карло Минић је рођен у Крушевцу, а археологију је завршио у Београду, где тренутно и живи као пензионисани новинар и сатиричар који не одустаје од хумора који има улогу да заинтересује, поучи и забави. Успешном новинарском каријером, позицијом уредника „Политике”, хумором и сатиром се бавио у слободном времену. Његови сатирични пасажи испуњавали су многе колумне различитих новина, те се његовим освртима на друштвене појаве кроз иронију и хумор вишедеценијски интересују читаоци. Награда за животно дело сведочи да је неуморни прегалац у области новинарског, али и књижевноуметничког делања. Његово поимање стварања у околностима савременог друштва, политичких околности и циљева које му друштво намеће јасно се уочава из његовог афоризма:“Опкољени смо Европском унијом, али Србин се не предаје и даље, пише и даље, поготову кад зажели нешто лепо и да прочита.”
Друштвене аномалије Минић је приказао и кроз својеврсни монолог који је бележио у форми дијалога са собом, те је навео:
– Када сам се повукао у себе, тамо нисам никог затекао, па сам се одлучио за унутрашњи дијалог. Отишао сам у кафану и после три пива сам почео да причам сам са собом, на крају сам само ја платио пиво. Разговори са самим собом су питање билатералних односа. Често се препирем са самим собом и после свега обојица остајемо при своме…
Одломак из Минићеве приче „Унутрашњи дијалог” представља самосвест о озбиљности нарушеног у свету, у друштвеним сферама и положају човека, али кроз дозу непомирљивости и вечне расправке која из оквира расправе са средином почиње да се сели у саму бит човекову, човека који је на тај начин усамљен у том разговору.
Чотрићеви преводи многобројних руских сатиричара и афористичара представљени речима самог сатиричара и преводиоца навели су на смех који поучава. Претходно оправдавају и Чотрићеви афоризми који су алузија на данашње брачне статусе који може илустровати пример: „Досадила ми је самоћа, зато сам решио да се разведем”. Такође, опседнутост физичким изгледом и питањима телесне тежине Чотрић духовито афористично илуструје: „Питање колико имам килограма свакога дана добија на тежини.” Сатиричар је представио читаву палету различитих поимања стваралаца које је преводио и тако публици дочарао да је преводилачки посао уједно и спознаја да није Србин усамљен у истом поимању света који подлеже иронији, сарказму, сатири, који је као такав изузетно разуђен.
Да су прилике у земљи у свим сферама начете људском намером да корист, неретко и злонамерност обележе отпочето или учињено, оно што је стварношћу дато, сатира умногоме осликава. Примерима из стваралаштва Минића и Чотрића окупљени љубитељи сатире су се насмејали, а притом и сагледали из друге перспективе какво виђење Срби и свет имају о друштву, политици, женама, пороцима мушкараца, о брачном животу, о статусу човека који је у својеврсном трагању за собом између свих стега и диктата по којима живи. На крају вечери, као печат свему остала је Минићева поучна реченица коју је неформално, спонтано изрекао у духу сатире: „Не причајте ником о овоме!”
Милица Матовић
