АНДРЕА ПАУНОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОСНОВНЕ МУЗИЧКЕ ШКОЛЕ “ДР ВОЈИСЛАВ ВУЧКОВИЋ”
КАД ЕМОЦИЈЕ ТЕКУ КРОЗ МУЗИКУ…
Андреу Пауновић музика на посебан начин одвлачи од реалности, показује потпуно другу, слободнију, пријатнију димензију живота. Воли и радо слуша све врсте музике: “Осећам да она испуњава мој живот. Кад год сам љута, тужна, срећна, одсвирала бих виолину и пустила своје емоције да теку кроз музику”. А када је сазнала да је ђак генерације Основе музичке школе “Др Војислав Вучковић” била је јако изненађена:
– Знала сам своје способности, али никада себе нисам сматрала најбољом. Трудила сам се и што је најважније, поред велике жеље, имала сам и добре људе који су ми много помогли. Срећна сам што сам имала могућност да осетим како је то бити, не најбољи, али бити награђен за нешто за шта си се борио веома дуг период.
Андреа је завршила Основну школу “Милица Павловић” и волела је да се такмичи нарочито из математике. Радо се надметала и у спортској гимнастици, а са школским тимом освајала је и прва места.
– Тренирам одбојку, чак осам година. Ишли смо на разне утакмице, играли лиге и били јако успешни у томе. То је, као и виолина, нешто где могу изразити своје емоције на најбољи могући начин. Имала сам доста тренутака када бих се изнервирала или расплакала због нечега што у том тренутку нисам могла да урадим, али никад нисам престала да вежбам. Јер, вежбом се постиже савршенство.
Ипак, још одмалена, у вртићу и у основној школи волела је музичко васпитање.
– Волела сам музику. Често смо имали слободан час ликовног и увек бих цртала мој, још увек, најдражи инструмент, виолину. Увек ми је била нешто посебно и баш због тога сам и одлучила да упишем Музичку школу и свирам виолину. Моја породица, а такође, и моји пријтељи су приметили да имам талента за музику и подстицали су ме да се пријавим за испит у припремни разред. Положила сам испит и уписала се у Музичку школу, кад сам била у другом разреду Основне школе “Милица Павловић”.
Музичку школу је брзо заволела, а поред музике, како каже, много је научила и о животу.
– Често сам са својим професорима причала искључиво о животним темама, које су ми и те како помагале. Волела сам и када причамо о неким, можда, мање важним темама, али јако занимљивим. Доста сам се зближила и са професорима и са ђацима.Током школовања, па и сад, имала сам трему пред концерте или испите на крају полугодишта и то је, можда, једина препрека која ми је била на путу да свирам најбоље што могу. На скоро сваком концерту пред родитељима, уплашила бих се и често стала, али битно је што сам увек наставила да свирам, без обзира на грешку. И они најбољи који, можда, изгледају као да су савршени и да не праве грешке, нису увек савршени. Не постоје савршени људи, једино се вежбом постиже савршенство. Ишла сам на свако такмичење из солфеђа и теорије музике. Такмичења нисам баш много волела, али сам уживала у дружењу – искрено прича Андреа, напомињући да ће јој највише недостајати дивна наставница географије из основне школе Зорица Шипетић, али и да ће јој у драгом сећању увек бити професор солфеђа Ацо Милекић и професорка виолине Милица Коврлија из Музичке школе.
После дугог размишљања коју средњу школу да упише, одабрала је Економску. Али, раније је прва Андреина жеља била Медицинска школа:
– Желела сам да будем васпитач, волим децу и уживам у њиховом друштву. Осећам да је то посао за мене. Још увек желим да радим са децом, међутим, смер за васпитача је у Медицинској, нажалост, укинут. Одабрала сам Економску школу, јер волим математику, а после тога желим да упишем Учитељски факултет.
Уместо поруке њеној, али и млађим генерацијама, наша млада саговорница подсећа на речи њене мајке:
– Када уцртате циљ, не постоји ништа што може да вас повуче са пута остварења. Ако имате жељу, вољу и спремни сте да се потрудите колико год можете, пут до циља биће много лакши. Много пута сам, током школовања и током свог живота, сумњала у себе и своје способности. Никада немојте то дозволити, јер не знате колико можете док не дате све од себе. Падала сам, грешила, несигурно застајала, али никада, никада нисам одустала и после сваког пада, само бих јача устала. То је оно што човека чини моћним. Невероватно је шта живот може да пружи, ако се препустите разним могућностима и изазовима. Ко зна, можда се пронађете у нечему за шта сте мислили да никада нећете. Никада не знате док не покушате.
Занимљиво је да Андреа Пауновић воли и да пише. Иако, како каже, не чита много, у писању увек ужива. Наша талентована и свестрана саговорница воли да своју машту и емоције изрази и кроз причу… Никада се не зна, можда, једног дана пожели да буде и наша колегиница.
Н. Р.
Фото: Приватна архива А. П.
