ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (13)
Лонди Ндебеле (Londi Ndebele) први пут је после удаје дошла у Србију из Јоханезбурга пре седам година. Тада је у нашем граду остала кратко и вратила се у своју домовину, а онда, после годину-две поново стигла у Чачак. Рођена је у градићу Ледисмит (Ladysmith), у Јужноафричкој Републици (ЈАР). Али, од седме године је са породицом живела у Јоханезбургу. Већ у првом сусрету „заљубила се“ у Чачак, потпуно другачији од великог града у коме је живела. Било је лето. Била је одушевљена, пре свега, срдачношћу људи коју је осећала на сваком кораку. Када је касније дошла, још више је увидела да није погрешила у свом избору.
„ПИТОМО“ И ТИХО
– Свиђа ми се живот овде, јер је потпуно другачији од оног у вишемилионском Јоханезбургу. Тамо се живи брзо, мора стално да се жури, трчи – скицира тридесетдеветогодишња Лонди живот у Јоханезбургу, највећем граду ЈАР, земље огромног пространства, познате по дијамантима и злату.
У Чачку и Србији је, сматра она, све много спорије, мирније, тише, опуштеније…
– Допада ми се и веома поштујем то што су људи овде веома дисциплиновани. Схватам да можда вама који овде дуго живите то не изгледа тако, али ми „са стране“ то другачије доживљавамо. Људи се међусобно поштују и све ми делује „питомо“ и тихо. Нисам видела неке екстреме – каже она и посебно истиче да у Чачку осећа сигурност за себе и своју децу.
– Могу да прошетам градом у било које време, да у раним јутарњим сатима одем где хоћу, и то без страха. То је овде нормално. Људи су, углавном, љубазни и лепо прихватају странце. Цео град ми се допада, шеталиште, кафићи, ресторани… Све има неки свој шарм – набраја Лонди.
Једино што јој помало смета је клима, мада се прилично навикла и на зиму.
– Имамо је и ми у Јужноафричкој Републици. Понекад је баш хладно, због климатских промена има и снега, али то више личи на јесен. Људи ме често питају да ли су у мојој домовини велике врућине. Јесу, али не толико колико сам их осетила у Србији, што је за мене био шок. У Јоханезбургу просечна температура је око 30 степени. Лета су веома лепа, топло је, али нема влаге. А „топла“ сезона траје дуго, хладније је највише три месеца годишње. То ми помало недостаје. Мада, свиђа ми се што овде могу лепо да осетим сва годишња доба, са свим променама и бојама, па чак и снег! Све то има своју лепоту и посебност – описује она.
Наравно, као и већини странаца, и њој се допадају укуси српске кухиње, мада је доста тога сличног као у њеној домовини. Разлике су у начину припреме, каже она.
– Омиљена јела су ми пасуљ, посебно како га спремају жене у Србији, сарма и пуњена паприка (сва јела изговара на српском језику). Нека сам научила и сама да спремам…
РАЗЛИКЕ ПОСТОЈЕ У МЕНТАЛИТЕТУ
Било јој је необично, посебно у почетку, што људи чудно реагују на њен гласан смех и отворено показивање емоција, што је део њене природе. Схвата да је то и разлика у менталитету и култури народа. За ових неколико година успела је да и то прилагоди „локалном менталитету“.
На питање да ли је имала непријатних ситуација у Чачку и Србији, каже да је само пар пута чула коментаре у неким малим продавницама, али то није схватила као нешто што би је бринуло, јер се то може догодити било где…
– У историји моје земље расизам је био велики проблем… Кад сам дошла овде, била сам веома пријатно изненађена, јер нисам осетила ни трунку тога, нисам имала ниједно непријатно искуство. Баш напротив! Чачак је мали град и, наравно, за људе је још увек „културни шок“ када виде да си странац. Али, то је нормално – уз осмех каже Лонди.
Од 11 званичних језика који се користе у Јужноафричкој Републици, она говори шест. Матерњи јој је зулу језик, који је највише у употреби баш у Јужној Африци, а који она, углавном, користи у породици или са пријатељима. Говори и коса (isiXhosa) и сото језик, јер, како објашњава, сви који знају зулу, знају и ове језике. Наравно, и енглески који се користи у свакодневној комуникацији, у школи и на послу, као и африканс језик. Српски још није савладала. Каже да јој је тежак и потпуно другачији од оних које она зна.
– Лакше ми је да нешто схватим кад прочитам, али кад треба да разговарам, за то ми недостаје храброст. Чини ми се да људи говоре другачије од оног како сам научила. Можда, ако бих мало више уложила труда, када бих сваки дан учила по сат-два, вероватно би ми било лакше и боље би ми ишло – признаје Лонди.
Синови су се добро уклопили. Млађи иде у вртић и он са другом децом прича српски, а и у таквом је узрасту да брзо и лако све учи. Старији похађа средњу школу онлајн и он учи српски, а добар „учитељ“ му је млађи брат.
Позитивно је била изненађена и што у Србији људи знају енглески. Није их баш много, али увек успева да се споразуме у ресторанима, продавницама…
– Мада још постоји језичка баријера, то ми не представља велики проблем, јер у Чачку имам пријатеље. Велика подршка ми је пријатељица, сународница која је, такође, удата у Чачку, а значе ми и разговори са Шаром Весовић и њеним супругом, који живе у близини – прича Лонди, која има само речи хвале и захвалности и за комшије у згради у којој живе.
Преко друштвених мрежа често разговара са својом породицом и пријатељима у домовини, тако се бори са носталгијом. Савремена технологија јој омогућава и да живи на једном, а ради на другом континенту. Бави се писањем и, како објашњава, већ двадесетак година пише разне сценарије за једну велику филмску компанију у Јужној Африци.
– Они ми, на пример, пошаљу идеју за рекламу, а онда ја на основу тога пишем дијалоге. Исто је и када радим сценарио за филм, ТВ серије, видео снимке или приручнике за обуке у корпоративним компанијама. То је веома разноврстан посао, веома динамичан… Ипак, остаје ми доста слободног времена, али због малог детета још нисам стигла да посетим многа места у Србији која бих желела. Била сам на Златибору, у Београду, Врњачкој Бањи… Сва та места су ми се веома допала – каже Лонди.
Ни једног тренутка не сумња да је донела праву одлуку да дође у Србију. Верује чврсто да све што нам се дешава је Божији план. Ништа није случајно, за све што се догађа постоји разлог, каже Лонди и истиче да никад не би мењала своје искуство, које је за њу лепо и значајно.
Весна Тртовић
Фото: приватни албум саговорнице
ПИШЕ ПРИЧЕ О „МАЛИМ“ ЉУДИМА
Лонди је завршила колеџ, одсек соматологије (не стоматологију, како многи чују), која се бави и терапијама лепоте и козметиком. Са том професијом, као шминкер, запослила се у филмској компанији. Временом се уклопила у административне послове, а онда кренула и да пише за њихове филмове, серије, спотове… Такође, писала је и за неколико часописа.
Приче о „малим“ стварима и „малим“ људима прво је писала за своју душу. Онда их је сабрала и 2017. објавила у збирци „Thorn in my flash – Nomonde` story” (могло би се превести „Трн у мом месу – Приче стрпљења“; Nomonde на хоса језику значи и стрпљење). Пише и даље, приче објављује на својој фејсбук страници. Не пише о свом животу, већ о људима који су јој слични и инспиративни.
Када деца још мало одрасту, хтела би да потпуно промени ток своје каријере, да се опроба у нечем потпуно другачијем. Одавно има жељу да студира психологију. То би сада могла онлајн на неком универзитету у Јужноафричкој Републици.
