„Život je kratak, ali trag od života može dugo trajati“, govorila je prva žena akademik u Srbiji Isidora Sekulić. Na želju za životom i svest o tom dragocenom daru, ma kakav da je, nije ostao imun ni veliki Dostojevski koji kaže: „Kako god živeo – samo da živiš“… A da je sve to jedno „neizvesno putovanje“, znao je i Šekspir. O životu i neravnim putevima kojima ju je vodio, usponima i padovima, radostima i tugama, ljudima koji su kroz njega prolazili i ostavili trag, razgovarali smo sa našom vremešnom sugrađankom Zagorkom Zagom Pantelić. Njen život, osim što je, hvala Bogu, retko dug, uz to je i ovekovečen onako, kako mu večnost može podariti književnost.
SPASAVALA I SPASENA
Tri su povoda za priču o tetka Zagi iz Dučalovića, rođenoj 3. juna 1919. godine. Uskoro će proslaviti 101. rođendan. Osim dugovečnosti, a verovatno je jedna od najstarijih građaniki Srbije, ona je i junakinja romana „Molitva za oca Prohora“, ovenčanog „Srebrnim vitezom“ u Rusiji 2017, književnika Miće Milovanovića. Za njega je treći i veoma bitan momenat ove priče i činjenica da je ona jedini živi svedok koji je poznavao oca Prohora, monaha podovčarskog manastira Svete Trojice, koji je 1992. godine svoj život ispričao doktoru Krljancu, tadašnjem načelniku Internog odeljenja Čačanske bolnice. Zbog problema sa jetrom, u bolnici je boravio više od dva meseca, a njegovu životnu priču dr Krljanac je svakoga dana snimao i beležio… U toj monaškoj priči i Zagorka je imala svoje mesto. Posle početnog otpora, sam doktor u uvodnom slovu romana navodi da ga je „priča bila toliko zaokupila da je jedva čekao da nastavi slušanje i beleženje“. Rukopise i snimke je predao književniku Mići Milovanoviću i tako je nastao roman, živo svedočanstvo o jednom teškom vremenu i ljudskim sudbinama iz koga „iz prve ruke“ saznajemo…
Zaga Pantelić je oca Prohora, odnosno, sveštenika Jovana Varagića, upoznala 1943. godine u manastiru Svete Trojice, a seća se i iskušenika Gojka Stojčevića, budućeg srpskog patrijarha Pavla. Njen dugovek život i svedočenja postala su deo ovog romana. Kako je postala junak njegovog dela Mića Milovanović se seća:
-Tetka Zagu sam upoznao mnogo godina pre nego što sam počeo da pišem roman „Molitva za oca Prohora“. Njena kćerka Dara (1941) je dugogodišnja prijateljica moje supruge, često smo odlazili kod nje u Dučaloviće, podno Ovčara. Početkom rada na romanu 2003. godine shvatio sam da u toj starici, a tada je bila u svojim ranim osamdesetim, pulsira čudna sudbina, da je mnogo toga preživela i da ume lepo da priča. Ona je ubrzo postala moja snažna inspiracija, pa sam s njom često i dugo razgovarao. Kao kćerka Vasilija Gavrilovića, vlasnika nekoliko vodenica na Studeničkom potoku, u kojima su i monasi mleli žito, Zaga je u detinjstvu i ranoj mladosti osetila svu tegobu života u zabitom selu. U predvečerje rata, udala se za Borivoja Pantelića iz Dučalovića i ubrzo osetila strahote koje su zemlju zadesile. Njihova kuća bila je u blizini manastira Svete Trojice… – kaže književnik i podseća…
U leto 1943. godine Bugari su u Dragačevu pod patronatom Nemaca počinili velika zla. Kao odmazdu za svoja tri ubijena vojnika spalili su čitava sela, a nekoliko stotina seljana su, ili pobili, ili oterali u logore na Banjici i u Mauthauzen. Pretukli su na smrt iskušenike i monahe koji su se zatekli u manastiru Svete Trojice, napravili su premetačinu, uništili relikvije i ikone i opljačkali stare vekovne knjige… Sa detetom u povoju, Zaga je bežala pred Bugarima, srela je oca Pahomija i rekla mu da ne ide u manastir… Zapisano je u navedenom romanu…
-Zahvaljujući tetka Zagi, koja ih je na vreme opomenula, od slične sudbine, spasili su se iguman Pahomije, otac Prohor i mladi iskušenik Gojko Stojčević, budući patrijarh srpski Pavle. I tada je, zaostajući u bežaniji dok ga je Pahomije požurivao da se sklone u šumu kako ne bi stradao, mladi iskušenik Gojko govorio: – Oče, biće nam onako kako nam je od Boga suđeno! – priča Milovanović.
Stigli su tada do Blagoveštenja i do Kađenice, u kojoj su pohranjene kosti naroda stradalog u zbegu 1815, o čemu on opširnije piše u svom romanu. Drugi put, otac Prohor Zagorku pominje kada su, po povratku iz zbega, prolazili pored Zagine kuće i želeli da joj zahvale što ih je upozorila na opasnost i tako im spasila živote. Otac Pahomije je blagoslovio majku i dete i na kolevku stavio dukat, a mladi iskušenik Gojko je tom prilikom uzeo bebu u naručje, Zagorkinu ćerkicu Daru… Govorili su mu da mu lepo stoji dete, a on se samo osmehnuo, tada još nije bio monah… U svojoj ispovesti, koja je postala roman, otac Prohor se sećao da je Zagorku i njenu kćerku Daru i unučiće sreo i 1990. godine u manastiru Svete Trojice na njihovu slavu Svete Duhove… Ispričao je prisutnim monasima šta se dogodilo strašnih dana te 1943… Inače, u njihovu kuću je svraćao često, jednom je spasio i Zagorkinog muža Borivoja, dok su ga Bugari tukli vezanog, zbog glasina da sarađuje sa četnicima, kako navodi autor romana.
-Tetka Zaga je kao jedan od, još živih likova iz mog romana, bila prisutna kao počasni gost prilikom scenskog prikaza ovog romana u velikoj sali Doma kulture pred prepunom salom. Bilo je oko hiljadu ljudi, a stotine su ostale izvan nje. Pozdravljena je tada burnim aplauzom. Scenski prikaz romana, kao predstavljanje dela, uradila je Olja Cupać, 11. marta 2009. godine, tadašnja predsednica Književnog kluba „Dragoslav Grbić“.
BAKA ZAGA, VITALNA I KOMUNIKATIVNA
Zagorka Pantelić je sada na pragu svoje 102. godine. Stara je, ali nije nemoćna. Veoma je vitalna u razgovoru, blaga, jasna, otvorena. Najviše vremena provodi kod kćerke Dare u Čačku. Iako tvrdi da je bolesna, njena jedina terapija u ovim godinama je polovina tablete za pritisak i neki od lekova za gorušicu, saznajemo od Dare. Iz direktnog razgovora sa Zagom čuli smo doslovno i ovo:
-Pre 15 godina sam pričala sa Mićom. Udala sam se uoči rata, 1939. godine. Bilo je strašno, moj život je bio loš stalno, kuća nam je sagorela, Nemci su je palili, bila sam u Čačku, nisam bila uvek zdrava, ali borila sam se… Preživela sam dva rata, bombardovanje. Molila sam se Bogu da preživim, da mi dete preživi. Imam jednu ćerku, to je Dara, imala sam i jedno muško dete 1941, imao je dve godine, zvao se Božo… Nije bilo ničega, onda je „izašao“ neki veliki kašalj i proliv, nije preživeo… To mi je bilo najteže u životu, kad mi je umrlo dete, a Dara mi bila mala, imala tri meseca. Mi poneli da ga sahranimo, a Nemci bombarduju Trojice i Sretenje… Nisam imala ni 17 godina, udala se u šesnaestoj. Pobegli smo iz Čačka, to me namarilo, pokajala sam se… Bila je velika nemaštana, ja sam sve plela, nije imalo da se kupi, samo kondure i opanci, i stojeće i noseće, tako je bilo s robom… – seća se mladosti Zaga.
Njeni roditelji imali su 13 dece, samo troje je ostalo živo, ostali su poumirali od tifusa… Otac joj je bio bogat, pa je pomagao. Na pitanje da li je neko među precima bio dugog veka, baka Zaga se seća strica Arsenija Gavrilovića, živeo je, kaže, 106 godina… U srodstvu je sa Gavrilovićima iz Vidove, odakle je i sadašnji patrijarh Irinej. Sudbina je eto htela da u svom životu ima dodira sa srpskim patrijarsima…
– Puno sam loše preživela moje mlade godine. Ali Boga nikada nismo zaboravili. Kad je bio Tito nisi smeo da slaviš, ali mi smo krijući slavili, noću dovedemo sveštenika da osvešta kolač… Slušala sam muža. Umro je 1990, bili smo 51 godinu u braku. Bio je 16 godina stariji od mene, ali me je razumevao. Mi smo se nekako bojali jedno drugoga, pa smo se pazili… – seća se baka Zaga.
I vrlo konkretno kaže šta je čini srećnom…
-Imam dobru, zlatnu ćerku, imam malo penzije, ona me lepo pazi, ona je moj doktor… Najsrećnija sam bila kad se ona udala. Najlepše mi je to bilo u životu, imam troje unučadi, petoro praunučadi i četvoro čukununučadi. Najsrećnija bih bila da me deca nadžive, da moja ćerka doživi moje godine i da cela porodica bude živa i zdrava, da ih sve dočekam u zdravlju. Volim da ceo svet bude dobar, kad čujem šta se dešava, ja plačem… Ja tebe pozdravljam i ljubim, Bože daj da se vidimo, evo ti moje ćerke, ćao! – reče baka Zaga i ostavi me u ushićenju ovakvim pozdravom na kraju razgovora ova hrabra žena, koja gazi drugi vek svog života, ali očigledno puna snage i duha. Naravno, poželeh joj još mnogo zdravlja i godina.
Sa Darom smo popričali o nekakvom receptu za dugovečnost njene majke, ako to uopšte postoji… Saznajemo da baka Zaga teže hoda, pala je pre četiri godine, povredila se, ali se sama kreće i presvlači. Čukununučići je zovu Lika-baka i to je čini srećnom… Svaki dan traži da se čuje sa svima pomalo. Nema neki propisan režim ishrane…
-Najbitnije mi je da supu može da pojede, to mi je kao infuzija. Popije kafu bez šećera, čaj sa malo meda, neće sladak… Voli slani keks, pomalo voća, pojede dve jagode samo, voli povrće, boraniju, kuvan mladi kupus, ne voli slatko. Ponekad hoće jednu palačinku, parče jabučare… Meso nikako, malo pršute i „određeni“ mladi kajmak na hleb… Trudim se da sve ugodim svojoj majci. Nisam je vodila lekaru ima četiri godine, samo pozovem hitnu kad zatreba… Ona se plaši doktora, zato se i čuva… – priča Dara i seća se kako je njena majka bila privržena svojim roditeljima i brinula o ugledu porodice kao i svi patrijarhalno vaspitani ljudi, vođeni onom nepisanom normom „šta će narod da kaže…“
TALIČAN…
I na kraju zanimljivost. Primećuje Mića Milovanović, svoju taličnost kada govori o junakinjama svojih knjiga.
-Glavna junakinja mog nagrađenog romana „Crnina i ordenje“1997, koji je dobio nagradu „Dragojlo Dudić“ Fondacije SUBNOR-a Jugoslavije, baba Živana Vidojević, poživela je 104 godine. Rođena je 17. jula 1895, a preminula juna 1999. I druge dve heroine iz tog romana, Grozda i Bojana, živele su više od 90 godina. I baba Stojanka sa Stare planine, junakinja romana „Čuvari mitskog stada“, približava se stotoj. Što znači da ja svoje literarne heroine na neki način „blagoslovim“ da veoma dugo žive –priča u šali Milovanović i uprkos svim nagradama, svojim najboljim delom smatra upravo roman „Čuvari mitskog stada“.
Veština pripovedanja o intrigantnim ljudskim sudbinama i istorijskim temama, učinile su da su romani Mića Milovanovića najtraženiji u pozajmnom odeljenju Gradske biblioteke. Okolnosti u kojima razgovaramo, odložene aktivnosti i planovi, odrazile su se i na sudbinu najavljenog filma, koji je trebalo da bude snimljen po romanu „Molitva za oca Prohora“…
– Javili su mi se pre desetak dana. Zbog teškoća oko pribavljanja sredstava scenario bi morao mnogo da se skrati, a ja to verovatno, neću prihvatiti. Time bi moj roman drastično izgubio od vrednosti. Mada, ništa još nije konačno… Masovne scene bi u tom filmu zahtevale hiljade statista i veliki broj glumaca… Videćemo… – završava našu priču o svojim junakinjama „šumadijski Tolstoj“ i baka Zagi unapred čestita ulazak u 102. leto…
Zorica Lešović Stanojević
