ЧЛАНИЦЕ КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА ПОСЕТИЛЕ СВОЈУ НАЈСТАРИЈУ ЧЛАНИЦУ
Како нас је пре две године са осмехом испратила, тако нас је дочекала и овог пута. А пре два месеца, 31. августа, госпођа Јулијана Чубрило прославила је стоту. Дугогодишњу сестру по доброчинству посетиле су прошлог уторка, 5. новембра, чланице Кола српских сестара „Надежда Петровић“. Још бритког ума и господственог држања, једна од најстаријих Чачанки са дечијом радошћу примила је поклоне које су јој припремиле и предале председница Кола Бојана Јакшић и чланице Управног одбора овог удружења Лела Павловић, Милица Баковић и Лидија Јакшић.
Јулијана је дугогодишња чланица, међу првима је приступила Колу, када је обновљено, пре скоро двадесет година, то са поносом истиче Бојана Јакшић, њена дугогодишња пријатељица, а могло би се рећи и саборац још из времена када су приступиле Удружењу војних пензионера. Радиле су много заједно – на збрињавању оних који су тих давних година уточиште нашли у Чачку, али и кад су биле поплаве или друге непогоде.
– Поносне смо на Јулијану која је учествовала у тим акцијама, а од оснивања Кола увек је давала помоћ, не само за Чачане – прича Бојана.
– Од срца сам то радила, јер Коло српских сестара чини велику ствар за многе којима је помоћ потребна – истиче Јулијана.
У Чачку је већ седамдесет година, а родом је из Сремске Каменице. У град на Морави је дошла када је супруг, пореклом Личанин, из места Радуч, добио службу у чачанском „Ремонту“, где је и она касније, 18 година радила као службеник. Планирали су да остану само неколико година, али се он разболео и умро, још 1958. године. Јулијана је остала у Чачку са ћерком Љиљаном, која је касније била новинар у загребачком „Вјеснику“, „Арени“…
– Кад смо се доселили у Чачак, пријало ми је што је брдовито. А и лако се прилагодим. Нажалост, од моје велике породице Сукњаревић из Сремске Каменице више никога нема. Била је то велика фамилија. Остала сам само ја… Нисам ишла дуго, остали су ми тамо само гробови! А тамо ћу и ја отићи… Моја мајка је паметно изабрала гробно место, у близини је гроб Јована Јовановића Змаја, па је говорила да, кад пролазе њени из Ирига, баце поглед и на њен гроб – насмејана прича Јулијана.
Раније је много путовала, са ћерком је сваке године ишла у друго место на летовање. Волела је да пешачи, па наглашава да је са пријатељицом Даном од Атеничког врела до Тијања увек ишла другом стазом и тако је добро упознала сва села подно Јелице. То пешачење је сигурно допринело да остане витална, да и данас са Горданом или Зорицом, које брину о њој, може да прошета кроз Чачак, да оде до „Галије“ на жито или капућино. Мада, добру кондицију захтева и сам силазак и успињање стрмим степеништем у стан на другом спрату у Синђелићевој.
– Прочитала сам силне књиге, посебно класике, али никада нисам читала шунд литературу – каже и додаје да јој је вид ослабио, па јој је жао што не може као некада да узме да чита омиљене књиге. Раније је волела и филмове, а „Прохујало са вихором“ је гледала безброј пута.
– У овим годинама нешто мора да фали – каже Јулијана, опет помало шаљиво, са зрнцем сремске равнице у говору.
Остала је рано и без ћерке Љиљане. Од ње има два унука – Сергеја и Андреја и од њих петоро праунучади. Андреј живи у Загребу, а старији Сергеј је службено већ неколико година у Дубаију. За њен рођендан је са породицом долазио Андреј, који је готово сваке године посети. Јулијана са радошћу ишчекује да јој ускоро дође и Сергеј са својом породицом.
За стоти рођендан посетили су је представници Удружења војних пензионера Србије, чији је члан још од 90-их година. Док је могла, редовно је долазила на све седнице тог Удружења. Од њих је добила рођенданску торту и јубиларну плакету.
– Младима бих препоручила да мање седе по кафићима, а да више буду у природи. И да више читају – то су Јулијанине две „терапије“ за дуговечност којих се, уз скромност, чврсто држала у животу. Али, понавља речи од пре две године, тајну живота једино Свевишњи зна.
Сталожена и стрпљива, каква је, прича, увек била, Јулијана инсистира да стоји док је сликамо саму и напомиње: „Немојте све да пишете што ја причам, јер имам малу трему. Изаберите оно што је лепо“…
Весна Тртовић
