Ove godine smo imali priliku da vidimo izuzetno uspelu izložbu 30. Memorijala Nadežde Petrović, pod nazivom “Na jug, na jug! Idemo na jug“, čija se realizacija odvijala u krajnje neobičnim i otežanim okolnostima izazvanih pandemijom… U jednom momentu, rad na izložbi je potpunosti bio prekinut – u vreme vanrednog stanja u martu i aprilu. Teško je bilo nakon toga ponovo započeti komunikaciju sa umetnicima, mnogi od njih žive u inostranstvu, neki nisu bili spremni da nastave svoje poslove, strah, zebnja, neizvesnost, kaže Mirjana Racković, kustos ove prestižne bijenane manifestacije savremene vizuelne umetnosti u zemlji. Međutim, ovo nije prva izložba koja je realizovana u otežavajućim okolnostima za rad na ovako kompleksnim poslovima kao što su izložbe Memorijala, zato što manifestacija zahteva maksimalnu angažovanost na polju stručne, produkcione, finansijske i tehničke realizacije, okupirajući sve potencijale ustanove organizatora uz angažovanje dodatnih kapaciteta.
30. MEMORIJAL U SRED PANDEMIJE KORONA VIRUSA
Najveće zasluge za nastavak rada na izložbi, zapravo, pripadaju selektorki Sariti Vujković koja je nakon toga morala ponovo da kontaktira sve umetnike, da radi određene izmene koncepta, da prilagođava radove i reakcije umetnika na novu situaciju…
-Apsurd je da Memorijal nikada u svojoj istoriji nije imao veći budžet. Ali rasterećenost Galerije kao organizatora i nosioca produkcije sa finansijske strane, nije mogla da anulira ovu drugu stranu, jer nismo znali sa čime se suočavamo. Selektorka i mi smo pravili velike planove o stručnom skupu, o susretima umetnika čitavog regiona, o stručnim vođenjima kroz izložbu, o predavanjima u Banjaluci, Čačku i Cetinju, koje je trebalo realizovati kroz partnerski program UNESKA u kome smo učestvovali. Umesto toga, imali smo ZOOM masterklasove i konferencije, mnogi umetnici nisu došli što zbog straha, što iz razloga da nismo predvideli dodatne troškove koji su podrazumevali PCR testove i sl – navodi Mirjana Racković.
20. MEMORIJAL POD PRETNjOM BOMBAMA
-Izložba 20. Memorijala, 1998. godine, rađena je pod pretnjom bombardovanjem, koje je te jeseni izbegnuto, ali nas je sustiglo sledećeg proleća. U tako sumornoj atmosferi otvorena je na krajnje neobičnom mestu – na Železničkoj stanici. Još jedan neobičan događaj prati tu izložbu: mesec dana pre otvaranja, početkom septembra, umetnik Raša Todosijević je priredio performans – večeru, na kojoj su gosti jeli pasulj, pili pivo i slušali muziku “na uvce“ i čudili se “šta to hoće ovaj umetnik“ i “kakve veze sve ovo ima sa Memorijalom!?“ Većina prisutnih jeste primetila čudan raspored stolova, ali ne i o kojoj je formi reč. Kada su se nakon toga pojavile fotografije i tekstovi da je večera priređena za stolovima u formi kukastog krsta, mnogima nije bilo svejedno, posebno ličnostima koje su obavljale neke od važnih funkcija u gradskoj vlasti. Bili su i ljuti na nas! Međutim, poput Spoerija, (švajcarski umetnik rođen u Rumuniji, poznat po tzv. „zamkama-slikama“), Raša Todosijević je na 20. Memorijalu priredio večeru za stolovima postavljenim u formi svastike – drevnog simbola (smatra se da je najstarija svastika deo Vinčanskog pisma), koji su nacisti preuzeli kao svoj simbol i tako “iskrivili“ našu percepciju ovog drevnog znaka. Umetnik je zapravo aludirao na situacije u kojima ljudi daju i oduzimaju značenje simbolima – podseća Mima Racković.
Tako je 20. Memorijal Nadežde Petrović pod nazivom „Umetnost i angažovanost devedesetih“ otvoren ulaskom „Balkanskog voza (sudbine)“ u Železničku stanicu Čačak. Selektor Jovan Despotović, reagujući na “aktuelni trenutak … angažovanog svedočenja, komentara i kritike socio-kulturnog ambijenta“ prikazao je realizovan rad – železničku kompoziciju umetnika Zvonimira Santrača, kao očiglednu paradigmu ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije. Izložba je otvorena u atmosferi pretnje bombardovanjem naše zemlje.
21. MEMORIJAL U BLOKADI ZBOG 5. OKTOBRA
-Svečanog otvaranja izložbe 21. Memorijala Nadećde petrović nije bilo 2000. godine, kada zbog blokada u Preljini, uoči poznatih događaja od 5. oktobra, nije bilo moguće ni ući ni izaći iz grada. Gosti, koji su se već zatekli u Galeriji, prebacivani su preko barikada, zaobilaznim lokalnim putevima – navodi kustoskinja Racković.
24. MEMORIJAL: DEO PROGRAMA NA GRADSKOM GROBLjU
Značajan deo programa 24. Memorijal 2007. godine imao je na Gradskom groblju! Reagujući na izložbenu temu „Transformisanje sećanja. Politike slike“, umetnica Irena Kelečević je svoj rad „Senke prošlosti“ realizovala na Spomeniku 4 vere. Ovaj rad podestio je na istorijsku ulogu inicijative Ženske podružnice udruženja rezervnih oficira i ratnika FIDAK, 1934. godine, kada su u zajedničku grobnicu na Gradskom groblju u Čačku sahranjeni su učesnici Prvog svetskog rata poginuli na ovoj teritoriji.
-Jedinstveno spomen-obeležje nad grobnicom, sa pravoslavnim i katoličkim krstom i simbolima jevrejske i muslimanske vere, po zamisli inženjera Isidora Janjića, izradio je kamenorezac Frančesko Berbelja. Naredbom nemačkih okupatora u Drugom svetskom ratu uklonjeni su medaljoni sa jevrejskim i muslimanskim obeležjem. Rad umetnice Irene Kelečević na 24. Memorijalu, podrazumevao je istraživanje, arhiviranje i inicijativu za obnovu spomenika, poznatog pod kolokvijalnim nazivom “Spomenik četiri vere“, sprečavajući tako i zaborav na sudbonosne istorijske događaje i na nesvakidašnji čin gajenja kulture sećanja, potekao od ovog Ženskog udruženja. Obnovljeni spomenik je otkriven 23. septembra 2007. godine u okviru izložbe 24. Memorijala Nadežde Petrović, koji je upravo apostrofirao bitne narative vezane za transformisanje sećanja – priča za „Glas“ Mima Racković.
NADEŽDA PETROVIĆ, SVE I VIŠE OD TOGA
U Čačku, gradu u kome je rođena velika srpska slikarka Nadežda Petrović (Čačak, 1873 – Valjevo, 1915), već 60 godina se priređuje bijenalna izložba Memorijal Nadežde Petrović-u znak sećanja na izuzetnu ličnost koja je na više polja ostavila značajan trag u Srbiji početkom prošlog veka. Bila je avangardna umetnica, organizator umetničkih izložbi, kreator zbližavanja regionalnih umetnika, likovni kritičar, promoter narodnog i kulturnog nasleđa, veliki patriota, humanitarna aktivistkinja, borac za prevazilaženje društvenih nepravdi, dobrovoljna bolničarka u balkanskim i Prvom svetskom ratu.
60 GODINA, 30 IZLOŽBI, 619 UMETNIKA, 16 UMETNIČKIH GRUPA
Memorijal Nadežde Petrović osnovan je 1960. godine sa ciljem podsećanja na veliko umetničko i patriotsko delo Nadežde Petrović i negovanje duha i tradicije Prve jugoslovenske umetničke izložbe iz 1904. godine, čiji je ona bila inspirator i organizator. Nadeždino uverenje da je umetničko delo izraz slobodne interpretacije duhovnog sadržaja uticalo je da se upravo na Memorijalu predstavljaju aktuelnosti savremene scene. Na 30 do sada održanih izložbi Memorijala izlagalo je 619 umetnika i 16 umetničkih grupa, a svaka izložba je u određenom kontekstu prezentovala autentičan presek savremene umetničke produkcije, tumačeno različitim teorijskim pristupima.
NAJVEĆE DOSTIGNUĆE – POVEZIVANjE UMETNIKA I PROSTORA
Kao najveće dostignuće Memorijala, za koje se koje smatra da je apsolutno na Nadeždinom putu, Racković svakako ističe povezivanje umetnika, dijalog generacija, isticanje umetničke kreativnosti i kritičkih pogleda na savremeni svet – upravo ono, čemu je pre sto godina težila i sama Nadežda, radeći na povezivanju kulturnog prostora jugoistoka Evrope.
–Ideja o osnivanju manifestacijeu Nadeždinu čast potekla je od ljudi neposredno vezanih za kulturu i umetnost, a glavni inicijator je bio Slobodan S. Sanader, tadašnji direktor čačanskog Muzeja, koji je smatrao da veliki napor Nadežde Petrović oko organizovanja Prve jugoslovenske umetničke izložbe 1904. godine zaslužuje posebnu pažnju. Ideju su podržali istoričar umetnosti Radomir Stanić i slikar Bogić Risimović Risim, a podršku od presudnog značaja pružio je Milorad Nikšić, tadašnji predsednik opštine. Uz njih su se angažovali i drugi, a najznačajniji među njima su: Milena Đuknić, kustos-arheolog Narodnog muzeja; Vuk Petronijević, predsednik Muzejskog odbora; Blagoje Radivojević, novinar „Čačanskog Glasa“ i Dragoslav-Bato Pešterac, predsednik Saveta za kulturu Narodnog odbora. Podrška je stigla i iz najviših stručnih krugova u zemlji – ističe Mima Racković.
Memorijal ne bi bio to što sada jeste i bez zaslužnih za kontinuitet u organizovanju i beskompromisnost kada je reč o aktuelnosti umetničkog trenutka, što je doprinelo podizanju manifestacije na nivo koji ona danas ima: dugogodišnji direktori Galerije – Stevan Sekovanić, Milomir Petrović i Milica Petronijević, kao i prvi kustos u Galeriji neponovljivi i upečatljivi Mihailo Bošnjaković.
I umesto zaključka trebalo bi reći da su otvaranja izložbi Memorijala u svakom slučaju uvek bila praznik za Galeriju koju su svrstale u red vodećih u Srbiji, kao i svečanost za sam grad: dobre izložbe, vrhunski umetnici, nadahnute besede, savremene postavke, strani gosti, vodeći kritičari… Poželimo im zato veću nakolonost nekog budućeg vremena i društvenih okolnosti…
Zorica Lešović Stanojević
