ЈОВИША М. СЛАВКОВИЋ, ИСТАКНУТИ ЗАВИЧАЈНИ ПИСАЦ, СЛИКАР И ПУБЛИЦИСТА, ДОБИО УЛИЦУ У ГУЧИ
ДРАГАЧЕВО СЕ ОДУЖИЛО СВОМ ВЕЛИКАНУ
Скупштина општине Лучани је једногласно прихватила и усвојила иницијативу са потписима грађана да се део Пионирске улице у Гучи назове по Јовиши М. Славковићу, истакнутом драгачевском завичајном писцу, сликару и публицисти, родом из Ртију, који је умро на Савиндан, 27. јануара 2022. године. Ову иницијативу је 24. маја ове године поднело Удружење „Наше Драгачево“ заједно са Удружењем самоуких сликара и вајара Драгачева и Организацијом панзионера Општине Лучани.
Иницијатива да део Пионирске улице у Гучи понесе име великог јавног прегаоца и друштвеног радника Јовише М. Славковића покренута је крајем фебруара ове године. Потписало је скоро 300 грађана Гуче, Лучана и других места широм Општине, али и Јовишиних поштовалаца ван Драгачева.
– Као предлагачи ове иницијативе, сматрали смо да би најиделаније било да део Пионирске улице у Гучи понесе Јовишино име и да ту буде укључен и сам завршетак ове улице, који се код некадашње „Мариновића кафане“, то јест бившег „Централа“, наслања на Улицу Нике Николе Стојића, како би се на један симболичан начин два стара пријатеља и сарадника, Ника и Јовиша, поново срели на укрштању својих улица, тамо где су се деценијама сусретали за живота и где су уз кафу и причу разрађивали идеје за нове заједничке завичајне књиге, нове слике и скулптуре. Драго ми је што је ова сјајна иницијатива уродила плодом, јер се Драгачево овим гестом одужило свом великану – рекао је Милан Парезановић, председник УО Удружења „Наше Драгачево“, подробно образлажући поднету иницијативу коју су својим гласовима једногласно подржали одборници СО Лучани.
Јовиша Славковић, великан културног, друштвеног и уметничког живота Драгачева, рођен је у Ртима (Драгачевски срез) 9. марта 1938. године, у породичној задрузи Момира Славковића. Гимназију је завршио у Чачку, а Вишу управну школу у Нишу. Завршио је и чувену Школу резервних официра – род пешадија у Билећи, стекавши чин резервног пешадијског мајора. Цео свој радни век провео је у Драгачеву, коме је посветио сва своја дела и цео стваралачки опус. Радио је као тржишни и инспектор рада, секретар ОШ у Гучи, СИЗ-а културе и образовања, Извршног савета Скупштине општине Лучани и директор Дома културе у Гучи.
Један је од значајних организатора Драгачевског сабора трубача у Гучи од другог саборовања 1962. године. У браку са супругом Радмилом добио је ћерку Силвану.
Јовиша је до пред сам крај живота био у својој Гучи и то врло активан у свим сегментима стваралаштва, а своје последње овоземаљске дане провео је у Београду, окружен љубављу и пажњом својих најмилијих, кћерке и унука.
У свом дугом и плодном стваралаштву добио је велики број значајних друштвених признања, од којих се посебно истичу „Вукова награда“, „Златна значка Културно-просветне заједнице Србије“, „Орден рада са сребрним венцем“…
Био је члан Удружења књижевника Србије. Смрт га је затекла на месту председника Скупштине Културно–просветне заједнице Драгачева, председника Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева и потпредседника Организације пензионера Општине Лучани. Самостално или заједно са другим драгачевским сликарима, излагао је на више од 50 изложби у земљи и иностранству. Основни мотиви његових завичајних слика били су занати, људи и предели Драгачева.
Аутор је и коаутор више десетина књижевних дела са тематиком историје, традиције, обичаја и културе Драгачева, при чему се посебно истичу дела: „Становништво Драгачева од половине XV до друге деценије XXI века“, летописи Виче и Криваче, Лисе, Котраже, Пшаника, Белог Камена и Вучковице, „Друмови Драгачева“, „Дозиви и одзиви звона“, „Шездесет година Драгачевског сабора трубача у Гучи“, „Гуча кроз векове“, као и „Векови Каоне и Властељица“.
В. С.
