„СРЦЕ ОД ПАПИРА“, МЕЦЕНА КУЛТУРЕ, ГОСПОДИН ЧОВЕК
Постоје суграђани који су утемељили и оставили дуг и светао траг у граду у коме су живели, радили и стварали… Тих, уздржан, одлучан и ненаметљив, ауторитет у свом послу, човек од иницијативе, добар организатор, љубитељ и мецена културе и уметника, омиљен у породици, добрим људима добар пријатељ и надасве господин човек. У делу јавности која га је таквог познавала, болно је одјекнула вест да је 6. августа 2022. године напустио овај свет. Саговорник у овом заслуженом сећању је његова поносна кћерка Александра Ћосић Маринковић, академски сликар. Звала га је „папирно срце“, а све очеве овог света, каже, назвала би његовим именом. Такав је био.
Јосиф Ћосић је рођен 25.септембра1945. године у послератном, ослобођеном Нишу. Његова мајка је тада била у партизанима и случај је хтео да је град Ниш, тачније, црква у Нишу, била место његовог рођења.Отуда и име Јосиф,библијско, ретко име. Убрзо по рођењу, долази у Чачак код бабе и деде који живе у трошним кућицама поред Фабрике хартије „Божо Томић“.Одрастао је у фабричком кругу, крај пруге, у сиромашној махали без родитеља…Тај део града ће обележити читав његов живот и борбу за боље сутра.
Основну школу завршио је у Чачку као прилично лош ученик, прича без зазора његова Сашка. Имао је спортски дух, то му је „ишло од руке“… Кратко време игра као талентовани кошаркаш у КК „Железничар“, али то се убрзо прекида након што га баба уписује на занат и шаље у Љубљану, у школу за папирничаре, надајући се да ће бар имати занат за рад у фабрици. И ту школу са тешком муком завршава, враћа се у Чачак, бави се гимнастиком,чак једно време као предњак и добар гимнастичар ради као тренер, а затим игра за Рукометни клуб „Папирничар“.
Са завршеним занатом почиње да ради као ВК радник треће смене у Фабрици хартије.Ту спознаје да такав живот није за њега и схвата да мора да упише факултет, али како?Морао је да савлада цео гимназијски програм природних наука.Узима књиге, и уз помоћ брата од тетке, тадашњег гимназијалца, и пар другова који су добро знали математику даноноћно учи, чак и над машином – чувеном „тројком“ у време треће смене. Не одустаје. Уписује из другог покушаја Технолошко-металуршки факултет у Београду 1968.године као стипендиста фабрике и завршава га у року. Почетком 1974. почиње са радом у Фабрици хартије и дрвењаче „Божо Томић“, али овог пута као инжењер и директор производње.Те исте године, 17. јануара, венчава се са Љубом Јовановић, данас Ћосић,професорком историје са којом крајем исте године добија ћерку Ивану, а четири године касније и Александру.
Деведесетих година напушта фабрику и оснива са Зораном Манојловићем, технологом, приватну фирму „МИП“ и другу „ЦИПС“, а касније оснива и фирму „МАГНЕТИК“, која и данданас успешно послује захваљући знању пренетом на ћерку Ивану и сестрића Владимира. У јеку успешности прве две фирме, враћа се опет у Фабрику хартије и ствара угледну, успешну пословну средину обележавајући 70. годишњицу од њеног оснивања, као директор који је оживео сваки сегмент производње и сврстао Фабрику међу водеће у папирној индустрији. У два наврата био је генерални директор Фабрике хартије.
– Радио је без предаха, посвећено, са жаром да помогне и да сваки пут када се врати постави здраве темеље које су други рушили. Сваки пут кад је одлазио, остављао је Фабрику тако да она може годину дана да функционише позитивно, али нажалост, други нису знали оно што он јесте, сваки кутак, сваки део њене душе, технологију. Мислим да му је срце било сломљено оног дана када је Фабрика престала са радом. Одликован је Сребрном медаљом рада коју је поносно чувао као поштен, предан и вредан радник, без дана боловања у његовој каријери – прича његова ћерка Александра.
Волео је уметност и уметнике. Они су за њега били нешто највредније у људском постојању. Дивио им се и помагао.Фабрику хартије је уздигао на пиједастал уметничког објекта у коме су стварали најпознатији уметници из земље и света. Објавио је прву књигу чувеног српског историчара и теоретичара уметности, академског вајара Косте Богдановића, после које ће сви схватити и уврстити Косту Богдановића у све уџбенике и факултетска знања у ликовној уметности. Био је председник чачанског Удружења љубитеља уметности „ЕСТЕТ“, председник Удружеља фрулаша, почасни члан Удружења за визуелну културу „Круг“, организатор Међународне ликовне колоније „Уметност и папир“, активни члан Вукове задужбине у Чачку заједно са супругом Љубом, члан Управног одбора Технолошко-металуршког факултета у Београду, творац пилот пројекта Примарне селекције отпада 2002.године,председник Европског бизнис центра… Бавио се хуманитарним радом, био је велики човек са великим словом В.
– Волео је људе, живот, уметност, до пред смрт, иако отежаног говора, само једну реченицу је течно изговарао када је одговарао на питање: – У којој фабрици си радио тата? А он каже: – Фабрика хартије и дрвењаче „Божо Томић“. Обележила је његово детињство, младост, живот цео – прича Сашка.
И, изнад свега је волео његове три грације: Љубу, Ивану и Александру…А оне њега…Не постоје речи којима се та љубав може описати…
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: породична архива
