ЈОШ ЈЕДАН УСПЕХ ЧАЧАНСКЕ ПЛАНИНАРКЕ САЊЕ РАДУЛОВИЋ – ПРЕКО ПУСТИЊЕ ДО ВРХА НАЈВИШЕГ ВУЛКАНА НА СВЕТУ

Угашени вулкани, од којих један само стотинак метара до величанствених 7.000, то је, могло би се рећи, „на корак“ до неба! Чачанка Сања Радуловић, чланица ПД „Каблар“, недавно је у своју планинарску бележницу додала и врхове Сан Франциско (6.016 мнв) и Охос дел Саладо (6.893 мнв), који припадају планинском ланцу Анди. Купе старовулкана на граници Аргентине и Чилеа, задивљујуће и због близине Атакаме, највеће пустиње у Јужној Америци и најсувље на свету, снажни ветрови, сув и редак ваздух, ситан песак од кога се немогуће заштитити, баш као и од високих дневних темпаратура, стазе на којима се ретко среће жив створ… Једноставно, сурово! Али, за Сању са дугогодишњим планинарским искуством, био је то велики изазов.

Сања се планинарењем бави од 2010. и до сада је освојила многе врхове – Мон Блан, Елбрус, Арарат, Килиманџаро, врхове на Доломитима, Памиру… Пре шест година први пут је била на Андима, перуански део, када је освојила неколико врхова, укључујући и Чачани (6.075 мнв). Желела је и да се опроба на чилеанским Андима, да освоји Охос дел Саладо, највиши вулкан на свету. Према досадашњим сазнањима, прва је жена из Србије на овом врху.

Сања је из Чачка кренула 2. јануара. До Београда је пратио супруг Зоран, а онда је, са још тројицом планинара из Србије, кренула ка свом циљу. Прво авионом преко Рима, у коме су, због дугог чекања лета за Буенос Аирес, провели цео дан и препешачили око 25 километара. До престонице Аргентине летели су 14 сати! Онда до Сантјага, одакле су кренули кроз пустињу џипом, јер су морали са собом да понесу све потребне залихе воде и хране. Затим је почело успињање. Без локалних водича, дванаест дана, један по један мањи врх су освајали, савлађујући висине постепено због аклиматизације.    

– Обично се Сан Франциско и Охос освајају посебно. Охос припада Чилеу, али када смо радили аклиматизацију, прилично смо улазили у аргентински део. Иако је између ова два врха Атакама, непрегледна пустиња, чинило нам се да су тако близу један другом, па смо одлучили да их оба освојимо… – започиње Сања причу о овој експедицији.

Добро је проучила где иде, али, опет… Шатор је био слаб заклон од високих температура, па је доживела топлотни удар. А ноћу се температура спуштала и до минус 15!  

– Уз то, непрестано дува ветар, и то хладан, а чим мало стане сунце пржи. То отежава кретање, а и због пешчане прашине морају се стално носити маска и наочаре. У Атаками у последњих 70 година није било падавина, а проценат кисеоника на висини од скоро седам хиљада метара је два и по пута мањи, него у нормалним условима. Охос је кратер, који смо обилазили, а у завршници, на коју смо кренули у поноћ, је вертикала налик огромним каменитим блоковима. Ишли смо ногу пред ногу. Са врха на који смо стигли после 11 сати пешачења, види се само пустиња, докле поглед досеже. Због те суровости ретки су они који се пењу на овај врх. Охос је потпуно другачији од свих врхова на које сам се до сада попела – описује чачанска планинарка.

Много теже јој је пало спуштање са врха. Од ситног песка добила је „слепило“ на оба ока, јер је мислила да јој током ноћи не треба заштитна маска и наочаре. Уз велики напор успела је да се врати у базни логор.

Сања са породицом живи у Милићевцима. Баве се пољопривредом. Осим великог воћњака, имају фарму са 25 музних крава, десет јуница, биковима, теладима… Све раде без ангажовања других радника. Зато Сања често у шали каже да је планинарење разлог што се бави пољопривредом. Тако, осим кондиције, обезбеди и новац да походи планинске врхове. Годишње бар један велики. Охос је сада у њеном планинарском дневнику највиша освојена тачка света. Успех је још већи и због чињенице да је прошле године на скијању повредила лигаменте у колену, па је овог пута у освајање висина кренула готово без припреме. Сада, скоро месец дана после Сан Франциска и Охоса, када још осећа пешчану прашину у ноздрвама, порама, очима, размишља о Аконкагви (6.960), највишем врху Јужне Америке. Можда ће то померање сопствених граница бити већ наредне године.

В. Тртовић

БОЖИЋ ДАЛЕКО ОД КУЋЕ

Први пут у животу Сања је за Бадњи дан и Божић била далеко од породичног дома. Недостајали су јој синови Срђан и Немања и супруг Зоран. У једном тренутку, скоро надомак врха, после више непроспаваних ноћи, поставила је себи питање: „Зашто ми ово треба?!“. Скоро да је одустала. А онда се, опет, сетила своје породице и кренула даље.

ЈАК ВЕТАР

Све стазе су у серпентинама и сипару, што уз песак који наноси јак ветар успорава кретање. Успињање је због ових околности слично ходу кроз сметове, иако се снежне капе тек понегде назиру, прича Сања. Оно што ову планинарску туру чини тежом је што нема много висинских кампова у којима би се могло бар мало одморити. За све дане успињања имали су два пута необичан „кров над главом“. Први је била лимена барака, бивша полицијска испостава, у којој им ни бројни мишеви нису сметали. Следећи је био вагон! Налази се на 5.800 метара надморске висине, у потпуно пустом пределу, а по локалној причи Руси су га ту поставили.

ЈЕЗЕРА УСРЕД ПУСТИЊЕ   

Посебно импресивна за Сању су била два језера на великим висинама. Санта Роса је на 3.800, а Верде на 4.300 метара.

– То је нестварна слика. Усред пустиње плаветнило! Оба језера су слана, а пошто је то вулканско подручје има много топлих извора. У повратку са врха, нисам одолела и окупала сам се. Температура воде је била 37 степени, док је напољу било ледено због ветра. Само смо на језеру Верде видели птице, неку врсту пеликана. И нигде више током целог успона – испричала нам је Сања. 

Охос дел Саладо, у преводу са шпанског (Ojos del Salado) значи „Слане очи“, управо због сланих малих језера у његовом подножју.