ОБЕЛЕЖЕН 21. ФЕБРУАР, МЕЂУНАРОДНИ ДАН МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА – СВЕТСКА СВЕТКОВИНА МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА
Дан подсећања да је човек ходајуће гласило, говорник једне нације, једног народа јесте обележавање међународног Дана матерњег језика, 29. фебруара. Прокламован је као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Источном Пакистану због протеста који су формирали незадовољством што њихов матерњи језик није проглашен за званични. Овај значајан датум се званично обележава још од 1999. године.
Посебност и значај овог датума истиче УНЕСКО чије чланице тенденциозно указују на важност поштовања основног људског права да људска јединка у свим приликама може да користи, развија и негује језичку (говорну) културу свог национа, заједнице којој припада. У складу са поштовањем права више заједница, поштује се и афирмише и мултикултуралност и вишејезичност као нематеријално благо једне територије. Афирмишући отклањање језичких баријера и поштујући све разлике у сабрању у мултиетничким срединама, негује се равноправност управо у таквим срединама.
Успешност језичке политике на територији западног Балкана некад се одвијала подстицајима да се националним мањинама у срединама где су становници омогући неометан говор и настава у школама на њиховим матерњим језицима. На исти начин се одвијао и процес учења других страних језика за националне мањине, али и едукација остатка становништва у смеру усвајања језика националних мањина. Наведено омогућава неометану комуникацију међу друштвом, социјализацију у повољним условима и успех у самој интеграцији једног друштва у средини где се не говори матерњим језиком.
Дан посвећен неговању матерњег језика јесте и светковина српског језика од првих писаних споменика и трагова које сведоче вишевековни списи од Мирослављевог јеванђеља, средњовековних законика и повеља, као и трагови Вукове ерудитске мисије, па до Настасијевићевог проговора о матерњој мелодији у есејима и песмама. Брујање матерње мелодије је ток који треба неговати правилним говором, културом изражавања и употребом писма и језика на коме почива српство.
Институције које се баве васпитањем и образовањем темељи су на којима почива правилно неговање матерњег језика нације која опстаје кроз своје писмо, традицију, језик, веру и културу уопште. Сходно наведеном, школе празновањем овог дана опомињу ученике да је језик наша жива тековина и да сама говорна и писана употреба јесу најважнији за његов опстанак.
Претходно потврђују и ученици Основне школе „Филип Филиповић” у Чачку који су пригодном трибином и радионичарским активностима овај дан брижно забележили као један од значајних међу школским активностима. Оливера Лабудовић, библиотекар школе и професор српског језика и књижевности, у садржаје радионице укључила је колеге, учитеље и наставнике, те се радионичарска активност претворила у ризницу најлепших речи српског језика за саме учеснике. Ученици и њихови наставници су дали допринос овом дану кроз даривање сопствене омиљене речи тако тематски употпуњеном паноу. Циљ оваквих активности није само ширење свести о потреби да се језик себично чува од свих фактора који га урушавају, већ и да се постојећег опоменемо кроз само значење речи матерњег језика, у чему је лепота такве ризнице речи.
Дан који посвећују матерњем језику нације празнују као дан којим је продубљена свест о самом постојању и опстајању једне нације. Отуда и значај Вукових речи да је уистину језик хранитељ народа: „Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада…!
Милица Матовић
