СВЕВРЕМЕНА ПИТАЊА О ЈЕЗИКУ – ПРОБЛЕМАТИЗОВАЊЕ ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ
У част манифестације ,,Март, месец српског језика”, последњег мартовског дана 2024. године, нашу читалачку публику подсећамо на нека од кључних питања међу говорницима нашег језика!
„Да би ти ја написо правилно требали смо мало да будемо кући поред књиге, али нмвз ” данас то није ин.”
Реченица која представља лакрдију о језику, каламбур речима које се дотичу ортоепије (правилног говора) и ортографије (правилног писања) и најзад, донекле, реалну слику о језичкој култури дела друштва поставља упитаност над читавом нацијом. Упитаност над опстајањем културног наслеђа које је вишевековно одолевало поставља се разложно, ослушкивањем најмлађих говорника и увидом у писану комуникацију у којој учествују исти. ,,Да бих ја написао правилно, требало је мало да будемо код куће, поред књиге, али нема везе јер то данас није „ин”, данас је то ретка својина делова друштва које поштује писмо и нормирани језик. ”
Да су језичка питања и овакви видови констатација о језику актуелна од прве филолошке расправе коју бележи Црноризац Храбар, од зачетака словенске писмености 863. године, те годинама развоја и хронологијом која своје споменике и трагове писмености утврђује на темељима цркве и државе досежући преко Саве Мркаља, Вука Стефановића Караџића, Доситеја Обрадовића и до данашњих савремених лингвиста, јасно је при осврту на питање опстанка језика. Стубове писмености који су културолошки постављали дијаци, реформатори и културни делатници вековима, друштво данас, нажалост, начиње употребом језика и писма које води странпутицом, путем који без језика у правилној употреби губи своје токове.
Ослушкивањем деце предшколског и школског узраста јасно је да друштво у којем се одраста посредством дигиталних технологија, води неговање културе писања и говора у суноврат.
Савремена истраживања у језику показују да примена ћирилице у писању у свим сферама живота, од језика реклама, језика именовања институција, фирми, угоститељских објеката, телевизијских кућа, до наслова појединих књига пружају слику да је то писмо у нешто мањој употреби од латиничног писма. Утицај који се врши на једно друштво употребом писма јасно је да је значајан и да води ка одржавању и једног језика у његовој живој употреби. Отуда се и поставља питање како савремене генерације гледају на ове кључне тачке у језику? На вратима институција, истакнутим местима јавних објеката често је присутно огрешење о норму у виду спојеног писања негације, речи непотпуног и неправилног облика, погрешне употребе знакова интерпункције, а то је одраз стања у говорној употреби, у усменом виду комуникације који се, мимо знакова интерпункције, може чути.
Наиме, да је језик жаргона и скраћеница умногоме овладао комуникацијом сведочи употреба све већег броја истих која је мерило модерног и у складу са токовима пожељног на друштвеним мрежама или у оквиру ријалити програма који се пласирају једној заједници. Одговорност у најранијим данима развијања говора и свести о језичкој култури припада породици, потом установима које се баве васпитањем и образовањем још од вртића до универзитетских институција. Уопштено узев, сваки свестан појединац јесте одговорно лице језичке ситуације која је део опште слике.
Међутим, у школским клупама неретко се рефлектује стање које је усађено у раним фазама развијања говорних навика. Деца, али и одрасли, све мању потребу за читањем правдају потребом да је све на интернету, који је постао неодвојиви део човековог живота, данас доступно и као такво довољно за изналажење свих решења за проблемска питања невезано за сферу. У складу са тим, нација поседује младе који не знају да изразе своју мисао речима, изналазе решења која поштапалицама или речима које понављају покушавају да најбаналнију комуникацију доведу до нивоа неразумљивог. На питањима о неговању језичке културе не отвара се само питање статуса језика који опстаје на рачун утицаја жаргонизама или позајмљеница (речи страног порекла), већ се отвара питање статуса индивидуе која неадекватно изражену мисао може усмерити и ка погрешном тумачењу.
Осврнувши се само на сегмент излагања који може да се испитује у оквиру једне узрасне категорије, дакле, у оквиру узраста школске деце јасан је увид у језичку ситуацију и у једној породици. Школарци данас неретко не познају шта значи реч која именује родбинске односе, речи које су предмети куће и окућнице, одевне предмет из давнина, или, пак, савремене речи које под утицајем жаргонизама или страних речи чују у савременој комуникацији.
Спознаја професора српског језика и књижевности да на часовима анализе књижевног дела треба поћи од круцијалног, а то је тумачење непознатих речи и кроз додатно усмено тумачење некада познатих речи, речи које нису истакнуте у уџбеницима као непознате, одводи у стадијум непомирљивог са реалним. Назначени стадијум тиче се замишљености над питањем зашто ученик основне школе не познаје значење речи кум, чемпрес, како гласи женски род именице слушалац, пијаниста? Да је „кум брачни друг”, а да су „слушалица” и „пијанкиња” именице женског рода за вршиоца радње решења су које је ученику могао да омогући вишечасовни боравак крај телефона или телевизора чији су садржаји најмање едукативног карактера.
Увид логопеда, педагога и психолога у области савремених истраживања да деца листају књиге као што руководе телефонима на додир, превлачећи прстом преко екрана, јасно сигнализира на потребу за раним освешћивањем кроз комуникацију са књижевношћу, правописом и литературом која је од вишеструког значаја за развој и негу говора. Отуда је јасна узрочно-последична веза о тумачењу значења речи, или, пак, о потреби да се правовремено изрази мисао адекватном речју.
Ко води рачуна о бризи да се језичка норма усели у писмо без обзира на степен образовања појединца? Да ли је недоследно спровођење правилне употребе језика у школи и код куће једно од најважнијих питања за решење овог проблема у школском узрасту? Да ли се садржаји који се омогуће народној маси пласирају само по принципу садржине која не познаје правилну језичку форму? Упити који су кључне тачке на које се очекују одговори којима се онемогућује девалвација језика на овом нивоу могу се пронаћи у многобројним приручницима савремене лингвистике. Комуницирати хартијом и писаном речју, а не са друштвеним мрежама где влада ера скраћеница у неправилној форми, значи комуницирати са лингвистичком литературом која и савременом човеку (човеку који „брзо живи”) може да буде на корист. Препорука о неговању језичке културе није само потреба да се удовољи едукатору или саговорнику који је образован.
Прочитати о питањима популарне лингвистике (науке о језику) из савремених углова Ивана Клајна, Милана Шипке и многих других лингвистичара није престиж интелектуалне елите, данас то представља насушну потребу да се премости јаз између неизреченог и потребе за исказивањем, између језика који вишедеценијски настоји да опстане на темељима правилног бележења и говора сваког појединца и језичке некултуре. Тиме ће језик уистину и опстајати као давно окарактерисани „хранитељ народа”!
Милица Матовић
