ТРАДИЦИОНАЛНО, МОДЕРНО И УНИКАТНО
Јелена Васиљевић Тајевић своје слободно време током пандемије Корона вируса одлучила је да искористи како би се бавила креативним, ручним радом. Гуглајући на интернету, дошла је на идеју да прави модерне торбице, која ће на неки начин одисати и духом традиције, али и модерношћу, јер се у њима огледају различите комбинације материјала.
– Мој примарни посао био је шминкање, а с обзиром на то да у том периоду није било посла, из досаде сам кренула да истражујем шта бих могла да радим. Имала сам доста слободног времена за истраживање по интернету и тако сам видела торбице. Све што ми је било потребно за израду торбица какве сам видела, морало је да се поручи. Када сам кренула да разгледам и да се информишем о томе шта све треба да купим и наручим, схватила сам да ће то на крају бити прескупо, а онда сам се досетила да имам једну другарицу која исцртава цветове и другу другарицу која ради декупаж, е онда су се само рађале идеје. Решила сам на крају да то буде класична торбица, без каиша, са ручкама. Дошла сам на идеју да ручке буду хеклане или ласерски сечене, наравно, требало је времена да пронађем праве и квалитетне материјале – прича Јелена Васиљевић Тајевић.
Иако о хеклању није знала скоро ништа, Јелена је имала велику помоћ од свекрве, којој ручни рад иде од руке. Мало, по мало, уз доста труда и напора успела је и сама да исхекла торбицу. Константним интересовањем и жељом да њени радови буду што бољи и лепши, она је усавршавала свој хоби.
– Моја свекрва је из Нове Вароши и то су просто жене које то цео живот раде, хеклају, везу. Ја сам један дан дошла код ње са хекловком у руци и рекла да хоћу да ме научи да хеклам. Она ми је показала како да кренем са тим, да направим чвориће. Наравно, за мене је то било јако мучно, а за њу често и смешно. Сви видеи које сам нашла нису били на нашем језику, па је било мало теже, али сам се снашла. За плетење прве торбе требало ми је много времена, сигурно око месец дана. Када сам кренула у овај посао, нисам знала много ни око материјала, што је тањи и еластичнији памук, то је лакши за рад. За израду торбица се користе дашчице од дрвета, и памук, од кога се иначе плете. Слика која иде је декупаж, то су апсолутно све природни материјали, зато сам и избацила каишеве, јер у том случају торбица не би била од природних материјала. Такође, правим и рајфове, који су од пластике преко које се преплете. Сада ми је за једну торбицу потребно од пет до шест сати рада, док је прошијете, док урадимо декупаж, за све то је потребно време – казала је Јелена.
У своје аксесоаре Јелена улаже доста времена, трудећи се да свака торбица буде посебна на свој начин и да обрадује онога коме је намењена. Иако од овог хобија не може много зарадити, она сматра да је проблем у томе што се ручни рад не цени довољно и што су брендиране ствари увек испред њега.
– Свака торбица је уникатна, ниједну не урадим исто. Наравно, сваки купац има ту могућност да изабере како ће изгледати његова торбица, највише се купују на поклон. Оне, као део одевне комбинције, носиве су уз све, уз спортску гардеробу, али и уз неке свечаније варијанте. Почела сам да радим то из хобија, не да бих зарађивала велики новац, нисам желела да имам велику производњу, јер за то немам времена. Тачно је да од хобија не може да се заради, сви се одушеве када виде како торбице изгледају, али им је ипак много да дају рецимо 3.500 динара. Са друге стране, ако одете код Кинеза и купите неку торбицу за мање новца, она ће вас служити годину, годину и по. Мислим да је проблем у том што жене то некако не препознају. Мисле да, када је реч о ручном раду, да је то онда јефтино и зато томе не дају важност. Сматрам да ако је брендирано, жене за то дају паре, у односу на ручни рад. Ја испод те неке формиране цене не могу да радим, немам рачун да за мање од тога искривим кичму, прсте – рекла је Васиљевић Тајевић.
Окружена људима који је воле и подржавају, ова млада жена скоро четири године прави прелепе торбе од природних материјала за сваку прилику. Како истиче, најдраже су јој фотографије и коментари које добије од купаца, јер јој то даје додатну мотивацију и елан за рад.
– Када торбицу купите, веома је важно да је сачувате како треба. Жене су прилично грубе према њима, посебно, када их одлажу. Због материјала од кога се праве, лако се деформишу, зато морају бити лепо сложене. То нису торбице у које се може спаковати доста ствари, оне су елегантне. У овом послу од почетка имам подршку породице, муж и мама обавезно морају дати свој суд на крају, мама се некада бавила шнајдерајем, па свака торба мора проћи кроз њене руке, Наравно, јако ми је важна повратна информација коју добијем од задовољних купаца, веома ме радује када ми пошаљу слике, своје утиске – истакла је Јелена.
Виолета Јовичић
Фото: архива саговорника
