ЈЕДИНА МОЛЕРКА У ИВАЊИЦИ И ШИРЕ
СТАЈЕМ НА ЦРТУ СВИМ КОЛЕГАМА!
Ивањичанка Драгана Костић већ годину и по дана ради све молерско- фасадерске послове не заостајући ни у чему за својим колегама. Напротив, својом посвећеношћу и умешношћу, уз женско око за детаље, стиче предност не само за себе него и за тим с којим ради.
Када се Драгана појави на послу сви прво помисле да је дошла због надзора радова. Међутим, када почне да ради, прате је у неверици како би видели колико брзо и квалитетно обавља задатак да би на крају закључили да уопште не изостаје од колега. Уз осмех прича да се људи често распитују код колега ко је она не верујући да је стварно молерка.
-Прво провере на Фејсбуку а пошто имам само по неку фотографију с посла коментаришу да нема шансе да радим молерско-фасадерске послове. Ретко се која жена бави овим послом па још увек представљам изненађење где год се појавим. Недавно смо радили у самом центру Ивањице изнад семафора на једној од најпрометнијих раскрсница. Возачи су свирали цео дан, довикивали из кола, а било је и жена које су ме подржавале и називале царицом. Нама то буде занимљиво, шалимо се и тако тимски брже и лакше завршимо посао, прича Драгана.
ЖЕНА ОД АКЦИЈЕ
Ова 42-годишња Ивањичанка открива да не воли једноличност већ покрет, акцију и мушке послове. Каже да увек даје потпуно себе чему год се посвети. Радила је и у хладњачи и на стругари али и водила књиге супругу који се већ више од деценије бави молерско- фасадерским пословима. Уочила је да су његови радници више плаћени за ефективан рад него она, па је тражила шансу да му се придружи. Попустио је после три године.
-Супруг је био скептичан а онда и колеге. Били су у фазону ма нека је нек почне, брзо ће одустати. Зато ме нису ни узимали за озбиљно. Нису ме ни упућивали у посао. Али, ја сам била упорна па је колега Душко Танасијевић почео да ме подучава. Дао ми је глетерицу и шпахлу у руке и почео да објашњава. Од њега сам учила копирајући га, па сам навикла и глетерицу да вучем левом руком као и он иако смо обоје дешњаци. Глетовање сам фактички научила за 15 дана. Радим све послове, али не волим кречење ваљком. Волим да чујем како други раде, да учим нове технике. Навикавали смо се једни на друге у тиму, мада је било мало отпора јер моје око види мало другачије, па им засмета приговор. Пробали су да ме насамаре као „гуштера“ али ваљда нису били баш озбиљни, не припреме то добро као мушкарцима, па нисам наседала. Позитивно је што ме сада гледају као равноправну. Могу вам рећи да ме уопште не штеде као даму. Чекају да им ја изнесем канте на скелу. Као, можеш све па што не би и то. Али добро, лакше ми је то него кад сам радила на стругари. Ни фасадерски послови на висини ми не сметају, али само да не буде последњи ниво. Није ми пријатно кад је само небо изнад мене. Не захтевам као жена никакве посебне услове на терену. Нека је чисто и да има топле воде. Захвална сам колегама што ме пусте да се прва истуширам, истиче Драгана.
Она наглашава да се труди да им тимски рад постане лакши и лепши. Тако је, каже, увела музику уз коју посао буде пријатнији. Као најмања у екипи доспе у сваки кутак. Прича и да колегама често служи као атест за скелу. Ако њу издржи, онда ће и њих. Поготову импровизоване скеле попут рафова. Често их и покрене на акцију. Тако прича да су летос на више од 40 степени Целзијуса радили фасаду на кући са базеном у Београду и да су је задиркивали да неће ускочити јер није понела купаћи костим. Међутим, она је скочила у пуној опреми и подстакла их да се и они освеже.
СВЕСТРАНА ЛИЧНОСТ
Драгана је завршила Гимназију и сан јој је био да упише ваздухопловство на Војној академији. Али тада нису примали жене. Желела је и да студира архитектуру, но тада архитектама нису баш цветале руже, па су њени родитељи наметали медицину или учитељски факултет. Међутим, како каже, она то није подносила. Компромис је била књижевност јер је добро писала песме и саставе. Није то успела да упише па је паузирала годину дана и за то време завршила фризерски курс. Након тога ипак уписује Учитељски факултет у Ужицу с надом да ће се после друге године пребацити на смер с којим би могла да предаје српски језик. Али то у Ужицу није било могуће. Хтела је да напусти али родитељи се нису слагали и она одлучи да се уда. Занимала ју је, како прича, и археологија. Та свестраност јој и олакшава промену занимања. Истовремено деци је користила њена помоћ у различитим предметима, од српског преко ликовног до техничког. Подвлачи да човек треба да ради оно што воли јер само тако може да има добре резултате. Тако усмерава и своје ћерке, да раде оно што их испуњава, причињава задовољство. Објашњава да је за даму у њеној садашњој професији најгоре што јој је одело стално замазано. Посебно када нема времена да се пресвуче као једном када је директно са терена морала са ћерком у Хитну помоћ, па се извињавала што се појавила у таквом оделу.
Драгана много воли да чита и то књиге из области психологије, криминологије, филозофије. Ужива и у осликавању зидова. Када није на терену њено уточиште је љуљашка код куће. Ту се, каже, одмори боље него на мору или уз роштиљ и сличне ствари. Можда је та њена оаза мира једном подстакне да коначно објави збирку припремљених песама и пусти у продају већ одштампани роман, па пожели да поново промени професију. До тада траг оставља у молерају и фасадерству на задовољство поготову оних који хоће да послушају савет из искуства на терену како да оно што су замислили буде реализовано на прави начин.
Ј.С.
(Фото: приватна архива)
