МИЈОДРАГ МИЈО ЛУКОВИЋ ПОСВЕДОЧИО О ЧУДУ НА УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Неретко човек присуство Божије призива кроз потребу за превазилажењем искушења, али и да би учврстио у вери, оснажио и наградио верујуће! Потврду наведеног посведочио је Мијодраг Мијо Луковић из села Брекова, надомак Ариља. Живот на селу, изучавање столарског заната и пут православља, који је породица ревносно следила, на Успеније Пресвете Богородице ове године, 28. августа, десила се несвакидашњи догађај! Чудо којим је Луковић увидео присуство Божије потврдило му је да се с разлогом и Божијом промишљу плету овоземаљски дани.
‒ На Успеније Пресвете Богородице, тачно на 61. годишњицу чланства у Црквеном одбору, десило се Божије чудо. У жељи да што тање исечем парадајз како би супруга лакше појела, приликом пресецања парадајза, појавио се Часни крст. Верујем да је то дар Божији, за то што сам крст који сам од Господа добио, цео живот са великим трудом носио. Трудио сам се да с љубављу обављам све послове, васпитавам децу на првом месту да буду поштени и живе од свог рада, да помогнем свима када год могу, да поштујем старије, а највише да волим Бога па ближњега свога – посведочио је Мијодраг.
ПОТОМАК СЛАВНИХ СОЛУНСКИХ БОРАЦА
Мијодраг Мијо Луковић из села Брекова, рођен 18. 9. 1940. године, на празник Светог пророка Захарије и праведне Јелисавете, као треће од осморо рођене деце, у угледној сеоској породици. Родитељи су му били Момчило и Ковина Луковић.
Потомци породице су деценијама у ратним околностима бранили порекло и част српске породице.
‒ Потомак је и једног од славних солунских бораца. Његов деда, Милисав Луковић артиљеријски каплар је, као и многи други, отишао на Солунски фронт у нади да ће дочекати слободну Србију и да ће се вратити својој кући. Када је пошао, није никоме рекао где иде, па ни својој младој жени, тек осталој у другом стању, већ је кришом узео погачу и намазао кајмаком, кога је тада било врло мало, и отишао на пут без повратка. Када је на фронту чуо да је добио сина, купио је коњски бут и балон вина да части своје ратне другове. Нажалост, у тридесетој години, од изнемоглости, преминуо је у солунској болници. Не досањавши снове о слободној Србији и не видевши свог сина, заувек је остао на српском гробљу „Зејтинлик” у Солуну – присећа се Добрила Ристовић, Мијодрагова кћи, о пореклу свог оца и славним потомцима.
ДЕТИЊСТВО У РАТНИМ ОКОЛНОСТИМА
Мијодрагово детињство је било тешко у ратним и послератним годинама, носталгија и сета су присутне кад год се присећа одрастања које је често у неповрат односило ближње.
‒ Била је велика оскудица у свему. Много деце је тада умирало, од осморо деце мојих родитеља, остало је нас троје. Сестра Драга, брат Дмитар и ја. У борби да се деца сачувају, најмлађи брат Дмитар је крштен пре него што га је мајка задојила. По Божијој промисли, касније је завршио Богословију и рукоположен у чин свештеника. Слава Богу, иако је сада у пензији, још увек верно служи својој цркви и Богу, у чину протојереја ставрофора. Сестра Драга је завршила нижеразредну основну школу, као и већина из те генерације, млада се удала у оближњу домаћинску кућу и формирала породицу. Нажалост, пре пола године се упокојила и много ми недостаје – навео је Мијодраг Луковић.
СТОЛАРСКИ ЗАНАТ И ЖЕНИДБА
Завршио је нижеразредну основну школу и посветио се имању. Живот на селу га је навео да душу оплемењује борбом да пружа ближњима оно што им је Бог и даровао.
‒ Од малих ногу сам радио скоро све послове на имању и око стоке. Од мајке сам научио да направим вретено за њену преслицу. Отац ми је купио тзв. столарску тезгу и нешто алата за обраду дрвета. Тако сам научио основно из столарског заната, тако да сам сам правио виле, грабуље, држалице, сандучиће, санке и слично. Рано сам почео са оцем да орем, косим, трпам сено и друге пољопривредне послове. Након одслужења војног рока у трајању од две године, отац ми је препоручио да се ожени. Тако је и било, у 23. години сам оженио седамнаестогодишњу Милену, из угледне домаћинске куће Војмира и Ђене Јовановић, из истог села. Њен отац Војмир је као и многи други, одведен у заробљеништво у Немачку, где је провео пет година. За то време њена мајка Ђена се бринула о деци, родитељима и целом имању. Када се вратио кући, син га није препознао – посведочио је наш саговорник.
ТРУДБЕНИЦИ
Породица у којој је стасавао трудила се да поштеним пословима у тешким временима обезбеђује будућност. У својим двадесетим годинама, након женидбе, Мијодраг је уз родитеље, али и уз сопствену формирану породицу научио да трудом, уз Божију помоћ убира плодове рада.
‒ Отац је тада интензивно куповао имање како бисмо имали што више земље. Проширили смо пољопривредну производњу, а и сточни фонд. Све то није било довољно, за бољи живот и школовање деце. Зими сам ишао у Београд и Црну Гору да продајем кромпир. У пролеће, чим се посеје, ишао сам у Дубровник да радим разне послове. То нам је била додатна зарада. Такође, када се заврши кошење и жетва, ишао сам са мајсторима на рад на грађевини. Велики број кућа сам урадио у ивањичком крају. Од тог новца сам интензивно куповао разне машине за пољопривредне послове. Први сам у селу купио електрични млин за млевење жита и направио сушару за воће, тако да смо и са тим чинили услуге, што нам је и то доносило додатне приходе. Са својим зетом од сестре, купио сам заједнички трактор и вршалицу за жито. Заједно смо у неколико околних села вршили услужну вршидбу жита. Формирао сам и пчеларско друштво са већим бројем кошница. Мед је, такође, био извор прихода. Супруга и мајка зу зими плеле чувене „Сирогојно” џемпере од вуне са Новог Зеланда. Тако су и оне дале велики допринос у домаћинству поред свих послова које су обављале – приповедао је о сеоским пословима Луковић.
МИЈОДРАГОВО ПОТОМСТВО – ПОШТЕНИ ЉУДИ
Потребу да поштује заповест Божију да се људи рађају, множе и напуне земљу, Мијодраг је формирањем свог огњишта и испунио. Породично стабло се гранало љубављу, а његови потомци су данас племенити и поштени људи,
‒ У браку са Миленом добио сам три ћерке и сина. Сви су били одлични ђаци, без наше помоћи. Када је прва ћерка пошла у школу, још није стигла струја у село, да не говорим о телевизору и телефону. Живело се скромно, без купатила и аутомобила. Сви су од раног детињства научени да буду поштени, поштују старије и да раде све послове. Две старије ћерке су се запослиле после средње школе, удале се и формирале породицу. Најмлађа је завршила факултет, запослила се као професор у једној ОШ у Чачку, удала се и формирала породицу. Син је после завршене средње школе донео одлуку да се посвети пољопривреди, па се после одслуженог војног рока убрзо оженио и формирао породицу и тако обогатио и увећао наше домаћинство. Заједно смо проширили засаде малина, шљива и кромпира, проширили сточни фонд, преуредили кућу, саградили нове помоћне објекте, и формирали једно модерно сеоско домаћинство – поносно је истакао Мијодраг.
Данас Луковић живи са супругом, а живот се временом и доласком старости променио.
‒ Нажалост, пре седам година, снаха се тешко разболела и од тада се много тога променило. Због потребе лечења и терапијских третмана син се са породицом сели у Ариље, где се и запошљава да би школовао децу. На нашу велику жалост снаха је пре четири године преминула и тада се све променило. Мени и супруги, чије се здравље после снахине смрти озбиљно нарушило, преостало је да опстајемо сами у селу. Деца дођу, донесу, помогну и оду, свако својим путем – навео је Луковић.
ВЕРА У ДУБИНИ ДУШЕ
Промишљу Божијом, Луковићи данас старост проводе благодарно. Мијодраг је чудесни догађај на Успеније Пресвете Богородице доживео као оснажење.
‒ Сада гајим поврће за наше потребе, мало шљива и малина. Скупљам и лековито биље. Бринем се о супрузи са којом сам већ 61 годину у браку. Још увек косим ручно и сам откивам косу. Када год могу, одем на литургију у сеоску цркву која је удаљена око 4 километра. Дуго сам ишао пешке, а сада ми добро дође када ме неко повезе. Веру сам носио стално у дубини душе и осећао помоћ Божију. Успео сам веру да сачувам у тешким послератним годинама. Сада ми вера, чини ми се, даје посебу снагу за живот. Члан сам црквеног одбора цркве Св. Николе у Брекову већ 61 годину. У више мандата сам био и председник Црквеног одбора. За рад Црквеног одбора као председник, примио сам и признање од почившег епископа жичког Стефана. Нисам никада био члан неке партије – поносно истиче Луковић.
‒ Богат сам човек, не зато што имам велико имање, машине и лепо опремљену кућу , већ што ја и супруга имамо четворо деце, једанаест унучића и осам праунучића, и што су сви добри и честити људи. Већина унучића је завршила факултет, неколико их студира а најмлађи је средња школа. Скоро треба да нам се роде још два праунучета. Надам се да ће их бити још више – осврнуо се наш саговорник на читав свој живот!
На значајни дан за њега, кроз крст у парадајзу јавила се и нада да ће сви који истински прихвате и следе крст Божији, заиста осетити и Његово присуство.
Милица Матовић