ПОДСЕЋАЊА: Текст Владана Матијевића са отварања изложбе Весне Петровић, под називом „Сан о слободи“, која је до пре месец дана била постављена у Галерији Народног музеја у Чачку.
ЈАКО ЕКСПРЕСИВНА АПСТРАКЦИЈА
Весна Петровић је већ неколико годинама посвећена апстрактном сликарству. Они који дуже времена прате њен рад, нису тиме изненађени. Њено дојучерашње фигуративно сликарство будило je машту и емоције и обраћало се унутрашњем у посматрачу најмање онолико колико је откривало препознатљиво и увелико је наговештавало да ће она, развијајући своју сликарску мисао, на крају доћи до апстрактне слике. Слободно се може рећи да је њен прелаз из претходне фазе у ову садашњу природан, нимало драматичан и неочекиван, а о некаквом преврату и болном раскиду не може бити ни говора.
Људи, које је сликала на ранијим платнима, неодољиво су подсећали на Мункову особу из Крика, само што је Весна Петровић, пратећи збивања у савременом свету, отишла корак даље, сликајући очај, бол, беспомоћност и измештеност човека двадесет првог века. Све слике из те фазе (имали смо прилику да их видимо по многобројним групним изложбама, али нажалост не и на самосталној), могле би слободно да носе назив Мук. Са тих слика Петровићева је успела да у апстракцију пренесе изузетно снажну експресију. Због тога, али и зато што се њене и ондашње и садашње слике заснивају на истој палети, на сличним потезима четкице, што сада, као што је и онда, снажно испољава унутрашњи импулс, сликарство Весне Петровић остаје кохерентно и препознатљиво и поред евидентне промене. Чак би се могло рећи да је и наслов ове изложбе синтеза њених интересовања из последње две и по деценије. У претходној фази је у њеним радовима било толико ониричког да је сан прешао у њену апстракцију. А како је апстрактно сликарство одувек било синоним за апсолутну слободу, због чега је вероватно постало најдуговечнији правац последњих век и по, читав наслов ове изложбе (Сан о слободи) смислен је и оправдан.
Може се рећи да је апстрактно сликарство најоригиналнији правац у сликарству и да је његова појава била прекретница у естетском поимању уметности и њеном односу према стварности. Одбијајући да репродукују видљиво, сликари су отворили неслућено богатство нових тема и могућности. Од када је кренула путем апстракције, сликарство Весне Петровић добија нови замах, она своју индивидуалност изражава много снажније него у ранијим фазама. Садржаји њене нове слике више немају никакве везе са препознатљивим светом, али су зато и те како препознатљива осећања која из њега проистичу. Довољно је погледати слику Немири, или пак слику Одлазак, и схватитићемо колико је њено изражавање прожето јаким осећајима. Та емотивност на њеним сликама остварује везу са материјалним светом, захваљујући њој ми видимо како испод изломљеног леда тече бистра вода и носи вео, како светлосни зраци у небесима образују торањ, како се одиграва нешто чега у њеним сликама у ствари нема. Да конструишемо у себи слике из опажајног света, ауторка нас додатно подстиче називима слика. То продирање у област несвесног а задржавање везе са свесним није чест случај код ове врсте стваралаштва.
Оно што је још необично за апстрактно сликарство, а чега има у сликама Петровићеве, то је присуство закона перспективе. На већини њених радова ти закони се поштују. Обратити пажњу на слике Побећи негде, Даљине, поједине слике из циклуса Мозаик. Гледајући слику Мој свет можете осетити вртоглавицу јачу него да из хеликоптера са велике висине посматрате пределе испод својих ногу.
У слици Петровићеве реално се не разлаже у привиде, већ се са друге стране појавности реално саставља и манифестује у новим облицима. Радови наше сликарке не припадају структуралној, интелектуалној апстракцији, већ су у бити интуитивни, ирационални, лирски. Индивидуалност Петровићеве је дефинитивно поетска. Она путем сензибилног и интуитивног открива непознате и богате потенцијале свог ликовног језика. И када на њеним радовима линије начине квадрат, купу, не пада нам на памет да је у питању прорачуната, логичка апстракција. Весна Петровић поставља и решава властиту проблематику, светлосну годину је удаљена од размишљања Маљевича и апстрактних сликара његове провенијенције.
Посматрајући радове Весне Петровић непрестано имам утисак да она слика кретање. Стари мајстори апстрактног сликарства изражавали су интересовања за мистицизам, инкарнацију, музику, науку, спиритуалност, и интересовање Петровићеве је у скаладу са тиме. Ако сам у праву да се она уз помоћ свог ликовног језика бави непрекидним кретањем, вечитом променом, онда не грешим ни када тврдим да њене слике одражавају трен. У следећем тренутку њен унутрашњи свет неће бити онакав каквог га управо видимо, нити ће наш доживљај остати исти. Она нам то јасно даје до знања у сликама: Дубине, Побећи негде, у појединим сликама из циклуса Мозаик… Гледајући њих осећамо непрекидност времена, трајање, непрестано мењање.
Већина сликаркиних линија, да не кажем све, нити почињу нити се завршавају на њеном платну. Оне на њега однекуд долазе и са њега излазе. Њене линије су бесконачне. Ми их пратимо, свесни да видимо само део целине која убрзано расте. Истина, на слици Мали предели линије се негде губе, пониру, али мало даље извиру и настављају се. У случају да се неке линије завршавају, као на слици Црвена композиција, то је привид, јасно нам је, оне су само заклоњене обојеним површинама. На слици Одлазак линије чине клупко и не одлазе са слике, осим у дубину платна, али зато њихову улогу бесконачности преузимају површине различитих боја. И да завршим овај текст са погледом на Одлазак. Мени та слика наговештава излазак зреле, надахнуте сликарке на широки, светлошћу обасјани пут и почетак велике и плодне авантуре, којом ће она, уз помоћ свог сликарског израза, још дуго потврђивати наша емоционална стања.
