Шта за нас представља вода? Једну од животних неопходности; свагда доступну, механизовану и јефтину. Но, да бисмо схватили зашто баш вода већ хиљадама година представља један од главних религијских симбола неопходно је да у себи обновимо једно другачије осећање космоса које смо данас готово у потпуности изгубили. Вода је за древнога човека била симбол самог живота. Вода, заиста, представља основни предуслов живота. Човек може релативно дуго без хране, али без воде он умире врло брзо. Без воде је, такође, немогућа чистоћа и, отуда, вода представља симбол очишћења и чистоте. Живот, чистота, али и лепота, сила и моћ водене пучине у којој се огледају небеса и која у себе упија бескрајну плавет неба.
То је иста вода као и она вода из првог дана стварања света; А земља беше без обличја и nycma, и беше тама над безданом, и Дух Божји дизаше се над водом. На Богојављење смо поново на почетку света. Радост празника Крштења Христовог је управо у том и таквом космичком доживљавању света, радост празника Крштења Христовог је у вери да све и свагда може изнова да буде опрано, очишћено, обновљено и поново рођено. Радост празника Крштења Христовог је у вери да је увек могућа та очишћујућа река воде јер није умрла и не може умрети у човеку његова жеђ за небом, добром, савршенством и лепотом, јер је управо та жеђ оно једино што човека заиста чини човеком.
Сам Бог је у лику човека ушао у воду и сјединио Себе не само са човеком, већ и са свецелом материјом, претворивши је тиме у сасуд светлости, у светлоносну материју која сва стреми ка радости и ка животу. Међутим, све ово не можемо осетити ни доживети без покајања, без дубоке промене и преображаја ума и срца која нам омогућује да одједном све сагледамо у потпуно новом светлу. Управо је такво покајање проповедао Јован Крститељ и то покајање јесте оно што је људима омогућавало и омогућава да у лику Христа (Који долази на Јордан да се крсти) препознају и са љубављу прихвате Бога Који од вечности воли човека.
Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за опроштење грехова. И излажаше к њему сва јудејска земља u Јерусалимљани; u крштаваше ux све у реци Јордану u исnоведаху грехе своје. А Јован беше обучен у камиљу длаку, u имаше nojac кожни око себе; и јеђаше скакавце u мед дивљи. И nроnоведаше говорећи: Долази за мном јачи од мене, nред Ким ја нисам достојан сагнути се u одрешити ремена на обући Његовој. Јa вас крстих водом, а Он ће вас крстити Духом Светим. И догоди се у оне дане да дође Исус из Назарета Галилејског u крсти га Јован у Јордану. И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају u Дух као голуб силази са њега. И глас дође с неба: Tu cu Син мој љубљени који је no мојој вољи (Мк. 1, 4-11).
Јеванђеље указује на крштење самога Исуса, Његово погружење у јорданску воду руком Јована Крститеља. Но, ако је Исус Спаситељ, чему онда Његово крштење када се зна да је крштење симбол покајања и жеђи за очишћењем? Међутим, на Јованову сумњу Исус одлучно одговара да Јован треба да Га крсти и Јован Га крштава. Коначно, последње на шта указује Јеванђеље јесте оно што се догодило одмах после Христовог погружења у воду Јордана, а што је описано чудним и сликовитим речима; тајанствено јављање голуба који се спустио на Христа оног тренутка када је Христос изашао из воде, затим глас који се зачуо са неба И одмах излазећи из воде виде небеса отворена.
Због чега је Христос, Син Божји Који је дошао у свет да Својом безгрешношћу исцели сваки људски грех и човека поново приопшти божанском животу, захтевао од Јована Крститељ да Га овај крсти? Зашто је било потребно да Јован Крститељ крсти Христа у Јордану? То је било и питање које се родило и у срцу Јована Крститеља Tu треба мене да крстиш, a Tи долазиш мени? Црква на ово питање даје следећи одговор; примивши крштење од Јована Крститеља, Христос је Себе поистоветио са свим људима, са свима без изузетка, са грешницима, са свима онима којима је неопходан опроштај греха, духовна обнова и спасење. Примивши крштење од Јована, Христос је Себе поистоветио са свима нама и са сваким од нас понаособ. Својим крштењем Христос сведочи да је дошао у свет не да би судио и осудио човека, не ради тога да би нам споља и са висине Свог савршенства дао некакав закон и правила, већ да би се сјединио са нама, да би постао један од нас и тиме нас учинио учесницима Свог савршеног и безгрешног живота. Христос је у наш свет дошао као Дете, и Својим рођењем је примио нашу човечанску природу учинивши је Својом природом. Син Божји је постао Син Човечји. Али, Христос је на земљу дошао не ради праведника, већ ради грешника и оних који пропадају. Њих је заволео много Својом љубављу, њима је предао Себе и сав Свој живот. И, гле, у Крштењу које је примио од Јована Крститеља Он, безгрешни, постаје једно са нама грешнима. Он, Спаситељ постаје једно са нама који пропадамо, и показује се да су сви греси заједно ништа према бескрајној љубави Божјој према човеку.
Текст и фото: Вероучитељ Ђорђе Чоловић
