ЕТНОЛОГ НАРОДНОГ МУЗЕЈА СНЕЖАНА ШАПОЊИЋ АШАНИН О КУЛТУРНОМ НАСЛЕЂУ ЗА БУДУЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
Једна од установа које чувају изворност и народну традицију су управо музеји. Готово сви већи градови у Србији имају народни, завичајни или специјализовани музеј, са циљем да сачувају традицију краја где гравитирају. Веома је важно да се народна традиција сачува, односно, обичаји, веровања, народна архитектура, знања и вештине, како бисмо их отргли од заборава и пренели наредним генерацијама. Музеји чувају материјално и нематеријално културно наслеђа, или како се некада говорило, материјалну и духовну културу, подсећа за наш лист Снежана Шапоњић Ашанин, етнолог Народног музеја у Чачку.
У свету је ове године обележено две деценије од потписивања UNESCO-ве конвенције о заштити нематеријалног културног наслеђа, коју је Србија потписала неколико година касније. До сада смо у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије уписали 57 елемената, а у процедури је још пет.
– Називамо их елементима, али реч је о разним обичајима, традиционалним занатима, свечаним друштвеним догађајима, као на пример, “Вуков сабор” или “Сабор трубача” у Гучи. Да би елементи били на Националној листи, морају да буду одрживи, односно, да обичај или манифестација и даље живи и да има гаранцију да ће се и у будућем периоду неговати. О елементима на Националној листи брину: Национални комитет који је при Министарству културе, надлежна Комисија која прецизно прати предлоге и регионални координатори који са својих територија шаљу предлоге. Предлагачи могу да буду појединци, групе грађана, установе. UNESCO предлаже да локална заједница буде свесна свог културног наслеђа. Међутим, углавном су то стручњаци, етнолози и регионални координатори, који на свом терену најбоље знају шта би могло да се штити, шта заслужује да буде на Националној листи. Елемент може да буде у вези само са једном породицом, или са једним занатом. На пример, ако се једна породица бави занатом, као што је производња чутура од једног комада дрвета, у селу Пилици. Имамо и елемент, као што је крсна слава, која се упражњава у читавој Србији и расејању. Са наших простора, Краљева, Чачка, Ужица, потекли су многи предлози, као што су: слава, ракија шљивовица, кајмак… – објашњава Снежана Шапоњић Ашанин.
На UNESCO-вој листи нематеријалне културне баштине до сада је уписано пет наших елемената. Слава је на ову листу уврштена 2014. године, коло 2017, певање уз пратњу гусала 2018, грнчарија из села Злакуса 2020. и шљивовица крајем прошле године. Према речима наше саговорнице, процедура за упис је веома захтевна, а подразумева попуњавање формулара, сагледавање литературе, писма сагласности, поткрепљивање фотографијама и видео-записима, мере заштите… При Етнографском музеју у Београду постоји Центар за нематеријално културно наслеђе, где се чува сва сакупљена документација из читаве Србије.
– Са наше Националне листе региструју се елементи за UNESCO-ву листу. Свака земља може да аплицира са једним елементом, сваке друге године. UNESCO-ва комисија је јако захтевна, води се рачуна о националним питањима, одрживости, носиоцима, људским правима… – напомиње етнолог.
Наравно, музеји су и пре потписивања ове конвенције бринули о читавом културном наслеђу, пратили манифестације које се организују у околини, а стручњаци су учествовали у формирању програма. Народни музеј у Чачку покрива ивањички, драгачевски и чачански крај. Некада је чачански Музеј покривао и милановачко-руднички крај, а сада ова територија има свој.
– Посебно су у ивањичком крају сачувани традиционални занати. Прикупљени су предмети који попуњавају наше збирке, које и сада чувамо. У нашим депоима су вредни експонати. Наравно, и колеге пре нас су бележиле догађаје, пописивале стара гробља, традиционалну архитектуру. Имамо много фотографија старих кућа и привредних објеката који су урушени. Али, фотографије су остале као сведочанство да су некада ти објекти постојали. То је и инспирација за будуће архитекте који би, можда, покренули традиционалну архитектуру, или искористили део неких орнамената. Такође, то је један од начина да се вратимо изворности, коренима, градњи кућа од здравих, природних материјала. Тадашњи мајстори су углавном били неписмени људи, али добро су познавали народно градитељство. Занимљиво је да су се некада организовале и мобе које су имале и друштвени значај, људи су били хумани и једни другима помагали. Такође, некада су била чувена прела и посела, која су се организовала углавном у зимском периоду, када није било пољопривредних послова – наводи Снежана Шапоњић Ашанин.
Упркос неразвијеној технологији и без хемијских препарата и савремених машина, наши преци су били јако вредни, одговорни, пратили су кретања космоса и природе, посвећивали велику пажњу празницима, односно, поштовали време за рад и време за одмор. Некада су били јако популарни вашари и сабори.
– Сабори су се организовали за велике верске празнике, када су се људи окупљали око цркава, а вашари су се одржавали ради трговине, куповине пољопривредних и занатских производа, свега што је било потребно породици. Наравно, посебна пажња се посвећивала деци, у традиционалној култури се водило рачуна да се момци и девојке жене и удају, јер се сматрало да крсна слава не сме да се угаси и да се мора имати наследник због одржавања породичног огњишта – наглашава етнолог.
Н. Р.
ВОДЕНИЦЕ ПОТОЧАРЕ
– Некада је постојало много воденица. То је био револуционарни изум, јер се жито ситнило и претварало у брашно, од кога се прави хлеб, намирница која је кроз читаву историју имала посебну важност за српског сељака. Хлеб је био извор живота, основна намирница, па се велика пажња посвећивала и житарицама, односно, сетви, вршидби и млевењу у воденицама. У чачанском крају некада је било пуно воденица. На пример, само на Атеничкој реци, која је дуга пет километара, било је 20 воденица пре Другог светског рата. Воденице поточаре су се очувале и до данашњих дана, наравно, у смањеном броју. Оне буде сећања на стара, минула времена, али имају и практичан разлог – најлепша је проја која се направи брашном самлевеним на воденици поточари – каже Снежана Шапоњић Ашанин.
