Воћњаци Ђура Аврамовића у Бресници и Милована Колаковића у селу Стапар код Ваљева, стручњацима чачанског Института за воћарство користили су за испитивање многих сорти шљиве насталих у новије време у тој научно-истраживачкој установи. У огледним засадима ових произвођача биле су и прве саднице наде, једне од најперспективнијих домаћих сорти шљиве.
Међу првим сувим шљивама ове сорте, које су стигле и на далека тржишта, биле су оне из сушара у Бресници. Аврамовић је за сушење користио и многе друге сорте – калифорнијску плаву, чачанску родну, стенлеј, фелицију, ваљевку… У његовим сушарама радило се и до 20 тона шљиве дневно. Поредећи је са свим осталим сортама за сушење, он каже:
– Нада је шљива прва А класа! Добра је за све – као свежа за јело, па и за ракију, а изузетна је за сушење. Мала коштица, а доста меса са пуно шећера! Најбоља и када је реч о рандману (однос свежег и осушеног воћа), величини плода… Ако је добро урађена, довољно је 3,25 килограма свеже за килограм суве.
Засад наде у Стапару, на 15 километара од Ваљева, скоро је пунолетан, јер су у њему саднице посађене много пре званичног признавања ове сорте. Остало се на оних првих стотинак стабала, јер Милован Колаковић, познати произвођач ракије, у својим воћњацима на око пет хектара предност даје другим чачанским сортама. Највише је чачанске родне, а има и око 130 стабала пожегаче, која је засађена још пре четири деценије. Али, сорта нада му је и даље занимљива…
– Пошто се свидела мом брату, јер има лепу крошњу и плод, наду смо искалемили. Први значајнији род ставили смо у ракију. Одвајали смо је, јер смо желели да видимо каква је за ту намену. Није као чачанска родна, али су је стручњаци Института користили за сушење и за то се показала као изузетна. Укус ме подсећа највише на смокву. И сви који су је као такву пробали били су одушевљени – каже Колаковић.
О каквој сорти је реч, говори и податак да је у Стапару „преживела“ два јака удара града, и то у пуном роду.
– Опоравила ми се после две, три године. Ни до дан-данас није имала ниједан симптом шарке. Пустали смо је и без икакве заштите, да бисмо видели колико је отпорна. Можда јој је једина мана што је осетљивија на монилију плода, што опет зависи од тога каква је година – објашњава Колаковић.
В. Т.
ПОВЕЋАНА ПОТРОШЊА СУВЕ ШЉИВЕ
Потрошња суве шљиве, као веома здравог и хранљивог производа, у свету расте из године у годину. Због саме пандемије многи су се окренули природи, а сушење воћа један је од најздравијих начина конзервирања. Зато је потражња и суве шљиве порасла значајно у последњих годину дана. Ђуро Аврамовић је продавао годишње око 500 тона суве шљиве. Највише је извозио у Русију, у коју се данас мање пласира наша сува шљива, јер су у тој земљи подигнути бројни шљивици, а део увозе и из Молдавије. Али, како каже Аврамовић, отварају се друга тржишта, јер се сува шљива сада извози у многе арапске и европске земље.
ЗЛАТНИ 19. ВЕК
Са сушењем шљиве у већем обиму, према историјским изворима, у Србији се почело 1864. године. Три године касније извезли смо 4.200 тона овог производа који је вредео 84.000 дуката. За ову трговину углавном су биле задужене кириџије које су суву шљиву превозиле на коњима, магарцима и мазгама. Извозили смо тих година суву шљиву у Аустрију, Немачку, па и у Велику Британију. Крајем 19. века из Србије је извожено 26.000 тона годишње, а сада је извоз вишеструко мањи. Овај производ смо чак и увозили у претходне две године!
