ИЛИЈА ДАВИДОВИЋ, ДАРОВИТИ СЛЕПИ МЛАДИЋ ИЗ ДРАГАЧИЦЕ КОД ГУЧЕ
За тридесетогодишњег Илију Давидовића из Драгачице код Гуче живот је одувек борба између „имати и немати“. Иако је одмах по рођењу остао без вида, захваљујући упорности и подршци своје породице овај младић успео је да заврши две школе, Средњу медицинску и Нижу музичку. Пронашао је Илија у себи још један извор енергије – радост певања. Данас каже да има две професије – физиотерапеут и певач на путу да оствари своје снове, да сними албум са новим песмама.
Као седмогодишњак због школовања одлази у Београд, где је завршио Основну школу „Вељко Рамадановић“, Средњу медицинску у Делиградској и Нижу музичку „Коста Манојловић“ у Земуну, Одсек хармоника у класи професорке Зорице Бенишек. Дуго је хармоника заузимала важно место, али, у једном тренутку схватио је да много боље емоције може да пренесе својим гласом. Направио је студио у породичној кући и почео да вежба, понекад сатима. Пошто не може да чита текстове док пева на позорници, морао је да их све научи напамет… Сада у рачунару има фонотеку са више од 12.000 песама!
Када је савладао страхове и, како истиче, непотребне предрасуде које је носио и у себи, почео је да учествује на музичким такмичењима, фестивалима и манифестацијама. „Чаша воде са извора“, „Златни глас“, „Звезде гранда“, „Пинкове звезде“, „Ја имам таленат“, Срећна звезда“, „Најбољи кафански певач“, само су неке од популарних такмичења, на којима је Илија показао своје певачке могућности. Успех доказују и освајене награде. Био је победник „Чаше воде са извора“ и „Златног гласа Посавотамнаве“ (на коме је једне године освојио и треће место)… Али, такмичења су само нека од места на која радо одлази, јер, каже, воли да пева свуда где људи желе да га чују, у ресторанима, клубовима, кафанама, на весељима под шатрама…
– Волим овај свој посао, да певам и да увеселим људе. Радујем се сваком позиву и новој свирци. Наступам често са „Аутентик бендом“ из Краљева, али и са свим другим музичарима који ме позову. Волим свуда да певам, у дворанама и под шатрама, јер сматрам да певам за људе, а не за амбијент – каже Илија ведро и додаје искрено да, као и сваки певач, воли да чује о себи позитивне коментаре. Али, није увек лако, јер то што је слеп, често представља проблем. Наравно, не њему, већ онима који га ангажују.
– Многе колеге, које су прошле мање такмичења и фестивала, имају много више посла, док ја стално морам да улажем додатну снагу. Где год да се појавим, сви ме хвале, али ипак, догађа се да не добијем посао због свог хендикепа. Већ седам година професионално се бавим музиком и то сам, нажалост, осетио више пута. Али, често успевам да срушим предрасуде, а срце ми је пуно када ми после наступа приђу и честитају.
За себе каже да је „широк“ у репертоару. Воли сваку добру песму, јер музику не дели на народну и забавну. Слуша све жанрове и пева готово све, али признаје да највише воли баладе, јер кроз њих успева да изнесе емоције у гласу.
– Када се у песми пронађем и када и мене, док је певам, емотивно дотакне, знам да је то оно што и други желе да чују – објашњава Илија.
Са истим жаром ради и као физиотерапеут-масер. Јер, обе његове љубави, како Илија зове музику и масажу, имају исти циљ, да помогну људима, једном да им „разгали“ тело, а другом душу. То су, вероватно, осетили сви његови пацијенти, у чачанској Болници, где је стажирао, у ивањичкој „Анемији“ где је радио две и по године, у Центру за самостални живот особа са инвалидитетом у Удружењу дистрофичара у Чачку…
Живот у Београду научио га је самосталности. Док се школовао и био у интернату, често је морао сам да се сналази на улицама велеграда, у градском превозу… Често је од својих пријатеља чуо речи неверице или дивљења, јер је успео да „научи“ београдске улице боље од многих који виде. После Београда, исте методе самосталности примењивао је у другим срединама, Чачку, Ивањици… Од пре три године користи „бели штап“, а технику је учио од Светлане Вучковић, којој је веома захвалан због свега што је научио. Не жели много да прича о проблемима, већ само о речима подршке од људи које је упознао.
– То ми много значи, јер себе видим као самосталну особу и не волим да ми неко чини, јер су то „медвеђе услуге“. Наравно, неке ствари морају да нам помогну они који виде, али много тога можемо и сами. Можда не из првог пута, али стрпљење и упорност дају резултате – поносно каже Илија и поручује да је потребно да људи, посебно у мањим срединама, упознају особе са инвалидитетом и схвате да у овом свету свако има свој пут. Важно је на њих не постављати препреке и предрасуде. Илија је прихватио свој живот без питања, које често сви сами себи постављамо: „Зашто баш ја?“ Зато свој пут гради са оптимизмом, верујући у Бога и доброту људи.
В. Тртовић
У ПЛАНУ АЛБУМ
Иако скептични у почетку, сада му велику подршку даје породица, отац, мајка, бака, две сестре… Због тренутне епидемиолошке ситуације приморан је да „мирује“ у обе професије, али нада се да ће све ово ускоро бити прошло време. Планова, када пандемија бар попусти, има много. Почео је да набавља физиотерапеутску опрему, како би могао да ради и у својој кући. Већ је снимио шест самосталних песама. И њих је освајао. Две на фестивалу „Златни глас Посавотамнаве“, као први и трећепласирани, две као победник такмичења „Чаша воде са извора“.
– Пету песму сам добио као поклон од момака из Сарајева. Чули су ме како певам на једном такмичењу и тако су ме наградили. Нову песму „Опроштено вино“ добио сам, такође, као поклон. Планирам да је екранизујем и да уз још две песме снимим албум – најављује Илија Давидовић.
