ГЕОМЕТРИЈЕ, ФОРМУЛАРИ, КОЛАЖИ
Заједничка изложба уметничког пара Марије Вауде и Николе Пилиповића, који су од почетних слогова својих имена 1999. године формирали уметничку групу „МАНИК“, представила је њихово стваралаштво у петак, 25. априла, у Галерији „Рисим“, у организацији Уметничке галерије „Надежда Петровић“. Излагали су заједно 1996. на Меморијалу Надежде Петровић, а Никола и 2000. године. Кустоси изложбе су Марија Радисавчевић и Катарина Стевлић.
Марија Вауда и Никола Пилиповић су самостални уметници из Београда, она је вајар, он сликар. Заједно живе, заједно и раде, напомиње уметница, тако да су у истом простору настајале две концепције, управо отворене поставке. „Печат на имену“ назив је уметничке целине Марије Вауде, а целина Николе Пилиповића се назива „Сапуница и селотејп“.
„ПЕЧАТ НА ИМЕНУ“
-Мој рад је један просторни текст који је састављен из различитих материјала, то су штампани алуминијум, уље на платну и свака од тих малих целина је део те једне моје приче која се тиче, на пример, једне легенде, једног административног, бирократског формулара. То је, у ствари, једна решетка од хоризонтала и вертикала која се некада стављала испод белог папира да би се равно писало. То сам нашла у његовој заоставштини још из Крагујевца у који је он био изгнан из Словеније, и онда сам некако искуствено схватила да има толико тих формулара које ми морамо у животу да испуњавамо, толико спискова на којима јесмо или на којима нисмо, толико разних ситуација, на евиденцијама смо свакако. То сам узела као основу неке моје геометрије и мог обрасца и преплета хоризонталног и вертикалног – истиче Марија Вауда и додаје да су ту и уља на платну која носе суштину концепта њеног дела ове поставке.
– Уља на платну су као неки исечци тог једног формулара, његови детаљи, искривљени помало, где је хоризонталност суштина, то су као неки обојени објекти, као неки сасечени или пали објекти. Инсистирано је на тој хоризонталности као гравитацији, а вертикале су некако патрљци, и ми се сад боримо да се усправимо. Трећи сегмент су фотографије које су штампане на алуминијиму. То је један зид који ја гледам сваки дан, који је „виза ви“ мог погледа из стана, то је зид зграде МУП-а у Улици Деспота Стефана у Београду, бивша 29. новембра, и тачно гледам у тај зид који сам годинама фотографисала у разна годишња доба, доба дана, сенке идт. и он је увек различит. Ја имам и тај рад „Присила светлости“, јер фотографија то и јесте, тако да сам тај низ монохромије архитектонике која се мења продужила у неку црвену линију, а то су исто фотографије, али фотографије настале мобилним телефоном, дакле, производ су технике, црвеног длана испод сочива камере мобилног телефона. Све те црвене су увек различите и ја сам то искористила као један ожиљак, у ствари, на нашем телу или на телу друштвености – објашњава ауторка Вауда.
„САПУНИЦЕ И СЕЛОТЕЈП“
Целину Николе Пилиповића чине колажи настали од рециклираног и пронађеног картона, од тих површина он је радио колаже са разним материјалом. За ову прилику је на стотине тих колажа малих донео и направио четири велика колажа за четири зида. Назив „сапуница“ је нешто ефемерно, засечено неким скалпером и шта је сад изашло из тога, то ће видети публика на свој начин овде у Чачку.
-Исписивање неке мисли, а та мисао не може да се пренесе на овај начин, зато имамо ово и имамо писце. Највећи проблем је што се боја не даје баш лако и треба дуго да се наноси. Бавио сам се црвеним радовима, који имају црвено као своју идеју. За мене су слике нешто што потпада под појам идеја, али не једна идеја, него грчки, кад би гледали етимологију. Онда сам тај сакрални православни моменат који осетим кад се приближавам овим крајевима, или јужној Србији, кад се осети то, како се осети, па не знам, једноставно се осети, радио не да буде нека реплика неке идеје цркве или унутрашњости, хтео сам да асоцирам. То значи да боја негде одради, негде одмах, касније или никад. Хтео сам да видим и шта се добија са тим прављењем радова и ређањем насумично, кад не прате неку идеју, боју, већ сами себе надопуњују и то би била та три сегмента. Рекао бих да је ово ретро-конструктивизам, али ретро на онај начин, као да си извадио неки олд мобил, очистио га и по тој идеји га уравнао да би имао нешто што подржава ово време. У ствари, то је негде главно, наравно, „тата“ свега овога је Мондријан, али нисам га ја ту експлиците показивао. То би била кратка археологија онога чиме се бавим – говорио је о свом концепту поставке сликар Никола Пилиповић.
Објашњава Пилиповић своју инспирацију Мондријаном. Његове слике могу да се гледају као неки политички манифест, црне линије би биле границе, основне боје плава, жута, црвена су „шта год“, и претпостаља уметник, да би то могле бити идеологије, земље, људи, карактери, где је, у ствари, правио равнотеже или неки бланс који је изузетно тешко копирати, закључио је Пилиповић.
Изложба ће трајати до 20. маја.
Зорица Лешовић Станојевић
