Весна Секулић, академска уметница из Лепосавића представиће у петак, 10. марта 2023. године у Модерној галерији Културног центра изложбу цртежа назива “Изопачени”.
Отварање изложбе је у 18 сати.
Весна Секулић је рођена у Косовској Митровици. Завршила је Средњу Уметничку школу у Краљеву, затим Факултет уметности (Универзитет у Приштини, Косовска Митровица), ликовни одсек смер сликарство ( класа професора Зорана Фуруновица, 2015 године), а потом и мастер студије на одсеку за сликарство (2017. године).
Иза себе има више самостаних и колективних изложби у земљи и иностранству.
Члан је Клуба ликовних уметника ,,Рашка школа” и председница Удружења ликовних уметника Косова и Метохије.
Росалиа – СТО ГОДИНА ИЗОПАЧЕНОСТИ
Пре нешто више од сто година, један млади уметник се бечкој јавности представио цртежима актова и портрета. Линија на његовом цртежу била је изломљена, немирна, агресивна а боје на људској кожи вивидне и морбидне; боје попут модре, зелене, црвене… Људске фигуре у невероватним постурама, експлицитни детаљи попут гениталија и узнемирени изрази лица су слике из живота са којима је човек двадесетог века био упознат и пре ове изложбе. Међутим, видети овакве деликатности транспарентно изложене у кругу елите и угледних грађана, превише је алудирало на изопачну психу људског рода. Бечка јавност је исувише волела себе да би то прихватила, па је зато одлучила да стигматизује тог младог уметника и њега и његову уметност прогласи за аберантне. Тај млади уметник је Егон Шиле и тек после само пола века, када је друштво кренуло да прихвата сопствену изопаченост, публика је прихватила његов рад и специфични сензибилитет. Храброст Шилеа је имала ођеке на експресионисте, апстрактне експресионисте, као и на савремене уметнике.
Млада уметница Весна Секулић, чији опус настаје сто година после Шилеа, излаже радове који имају додирних тачака са проблематиком људске интиме и сексуалног искуства од пре сто година, друштву које је задржало одређене конвенције од пре сто година.
Данашње питање сексуалности је једно од најопштијих места у политици, друштву, уметности. Питање позиције моћи, патријархата и доминације једних над Другима је такође опште место. Радови Весне Секулић се не задржавају на два споменута пунктума, већ они формирају ново поље истраживања и проблематику која диференцира све фине прелазе између човека као сексуалног бића и човека као бића жељног моћи. Фини прелази између друштвено неприхватљивог и прихватљивог. То је амбивалентност која постоји у свакоме од нас и која, на моменте, прераста у двоструке стандарде. Где је та танка линија између здраве сексуалности и сексуалности као патологије, и ко ту линију повлачи?
Весна по први пут публици представља серију цртежа и пиктограма. Цртежи људских фигура и делова тела приказани су кроз емотивно снажан и цртачки агресиван гест, било да је то потез четке или урезан цртеж хемијском оловком. Када погледамо цртеж, видимо актере усред експлицитних чинова; они немају лик, они немају имена; њима се једино пол разазнаје. Видимо фигуре стилизоване до те мере да асоцирају на симбол човека који се користи при илустровању упутстава у саобраћају. Овако стилизоване фигуре, попут огледала, траже од посматрача да се рефлектује и да себе види као актера у илустрованој ситуацији. Покрети приказаних тела су оштри, нагли, укочени, виолентни, баш као и начин на који људи третирају своју сексуалност и сексуалност људи око себе. Иако брутални чинови и острашћени актери предњаче кроз циклус цртежа, Весна ипак приређује пар радова са мотивима нежних додира и фино моделованих облина тела. Тако посматрачев поглед може да путује између две крајности и суптилних варијација између њих.
Оно што је сигурно јесте да се пред Весниним радовима не остаје равнодушан; или ћемо прећутно одобрити оно у шта гледамо, или ћемо јавно оценити њен рад као такав, али нећемо остати имуни на чињеницу да су разни облици преступништва и девијантног понашања и данас, после сто година, део садашњице у којој живимо. А ко на крају одређује шта је морално? Ми?
Београд, 27. 06. 2020.
Александар Ракезић
