QUO VADIS? -КУДЕ ИДЕШ?
После више од годину дана поново је у Ликовном салону Дома културе отворена једна иложба са публиком. Излагачку сезону отворила је поставка QUO VADIS? Миле Гвардиол (1979), визуелне уметнице из Београда која се бави сликарством, дигиталном уметношћу и дизајном, а уметницу је представила Весна Петровић, уредница Ликовног програма Дома културе.
Mила Гвардиол је дипломирала 2004. на Факултету примењених уметности у Београду на одсеку зидно сликарство, када је имала и своју прву самосталну изложбу. Докторирала је 2012. године на интердисциплинарним студијама Универзитета у Београду на одсеку за дигиталну уметност. Чланица је УЛУС-а од 2006. и УЛУПУДС-а од 2011. Запослена је у звању ванредног професора на Факултету за дигиталну продукцију у Сремској Каменици и Факултету примењених уметности у Београду. Ово је њена 34. самостална изложба, а излагала је на више од 250 колективних изложби. Учесница је међународних фестивала дигиталне уметности и ликовних колонија, а више пута је и награђивана.
Циклус слика QUO VADIS? Миле Гвардиол на коме доминирају степенице као елемент оријентације у животним кретањима и дилемама није случајан. По речима саме уметнице, уз оца сликара и мајке архитекте, њено сликарство је заправо постало одраз симбиозе ове две делатности. Након дипломирања почела је да изучава боје, геометрију и пејзаже, али се, каже, задржала на сликарству које се бави архитектуром. Изложене слике су великог формата, рађене у техници акрил на платну.
– Претходна фаза се звала „Раскршћа“ и у њој сам се бавила неким односима путева, питањима где се налазимо у овом тренутку, и онда мето питање заокупило и наставила сам њиме да се бавим и кроз ову фазу. Серија сада изложених слика QUO VADIS? испитује наше тренутно стање, како се осећамо, шта желимо од живота, које су наше тежње, куда ми идемо… Крозову фазу ја сам пред посматрача поставила сва ова питања и мислим у кључном тренутку, у пандемији короне, у којој смо некако сви окренути сами себи, и доста смо постали интроспективни и изучавамо себе, зато мислим да је ово значајно питање. Иначе се бавим сликарством које се бави суштином саме форме, немам ослонац на неку сенку, хоћу да се бавим формом каква јесте.
Пред сликама Миле Гвардиол чије су степенице сегметиране, без почетка и краја, треба да се запитамо шта желимо од живота и куда идемо и чему тежимо. Да ли је све што ми сматрамо важним толико битно да ми стојимо пред тим тренутком и нешто очекујемо или је све то пролазно, нека су од питања које уметница поставља пред посматрача. На питање да ли су то степенице којима се пењемо или силазимо, уметница одговара:
– Посматрач кад стане пред моје степенице ће знати да ли ће да се попне или да сиђе. Оне су полазишна тачка за неку ретроспекцију. На овим степеницама се може стајати, преиспитати себе и своје ставове, оне нас могу одвести горе или доле, у будућност или прошлост. Најважније је да сагледа куда жели да иде – објашњава Мила Гвардиол.
Изложбу је отворила др Миона Марта Марковић, академски сликар и историчар уметности, која се чачанској публици представила у Ликовном салону 2009. године самосталном изложбом. У њеном коментару ове изложбе, поред осталог, стоји да „Мила осећа и преноси импресије из њој блиског живота, доводећи гледаоца пред одлуку. Урбани мотиви Милиних дела не само да фасцинирају због своје комплексности, грандиозности и димензија, него и због магијске моћи да нас опчине и уведу у слику тражећи од нас учешће… Милине степенице, осим као архитектонски елемент којим вертикално повезујемо просторе, могу се емотивно читати и као степенице наше душе…“
З. Л. С.
