Nova situacija izrodila je i drugačija pravila lečenja. Ustaljena, nova, malo izmenjena… Oni najbolje znaju – junaci novog doba. Sve uplašene oči odjednom uprte u njih. Izneveriti tuđu nadu, molbu za pomoć? Te uplašene oči i njihovi bližnji prvo su se součavali sa ”odelima” u kovid ambulantama. Sa onima koji, osim velike odgovornosti, moraju da nose i ”teške oklope”.
– Medicina se uči dugo i naporno, barem teoretski, ali pravo učenje počinje tek nakon školovanja i traje čitav život. Zato moramo na vreme da shvatimo da nema iznenađenja i da stalno, baš stalno, kada preživimo ”oluju”, ponovo pustimo korak i učimo. Ali, kada se boriš sa nevidljivim neprijateljem, moćnim, čudnim i posebnim, teško je osmisliti odbranu i razumeti sve sa čime se suočavamo. Teoretska znanja sada su nam potrebnija nego ikad. I praktična! Opet preplitanja teorije i prakse! Nova pravila, nova pravila, nova pravila! Jedan od stotinu dana na prvoj liniji borbe i iznova ta nova pravila – prepliću se i utisci zdravstvenih radnika u jednoj kovid ambulanti.
Pošast novog doba nazvana je korona. U prevodu – venac, kruna, najveće odlikovanje koje se davalo pobednicima kod starih Grka i Rimljana. Evo, već četiri, pet meseci kako je zavladala, a tek sad saznajemo jedno od tumačenja njenog značenje. Nije ni to saznanje došlo preko reda u ovoj priči o njima. Bar se tako čini…
– Oblačimo skafander, zakopčavamo se do usta. Dok ga navlačimo, niz leđa se sliva znoj. Onda jedne rukavice, druge, kaljače, naočare, kape i viziri. Istina, ništa naspram Grka, Rimljana, ili srednjovekovnih vitezova u limenim oklopima. Smemo li da budemo odvažni koliko su oni bili? Ili o njima imamo predstavu kao odvažnim ljudima? Ali, umesto koplja, slušalice i veliko srce u grudima, mozak koji radi brzinom munje i spreman je ponovo da uči. Suočava se sa sukobom teorije i prakse, novim dilemama, snagom odgovornosti, znanim i neznanim pojavama. Dok se tako preznojavamo, mozak naređuje, a naočare se mute i zamagljuju vidno polje. O sebi i ne razmišljašljamo. Ušli smo u pravi boj, nema stajanja do kraja. Onako teško i u tišini slušamo o fatalnim ishodima, ali im ne dozvoljavamo da nas pokose i odvoje od borbe u koju smo se upustili – pričaju oni.
Iz mnogobrojnih svakodnevnih borbi su koje su upuštali izlazili su i kao pobednici i kao gubitnici. Ako bismo smeli da ih nazovemo gubitnicima! Jedino što u čoveku pomalo ostane to osećanje gubitnika. Kao da je svemoguć, ili ga porazi neispunjena želja da svima pomogne!
– Taj naš posao, još jedna od naših velikih ljubavi, dani i dani učenja, odlučnost da se boriš. Nezibežno i umor dođe po svoje, ali samo na trenutak. Onda pomisliš i na svoj život, na bližnje. Svaki ljudski život je vredan, bez izuzetka. Čak i tako umorni, više ili manje moćni, znamo da je razlika između nas i drugih u onoj časnoj i dobrovoljnoj ZAKLETVI. Ona beše KRUNA usvojenih teorijskih znanja, u stvari, ceo naš život – svesni su oni koji nikada ne zaboravljaju položenu Hipokratovu zakletvu. A njihova borba traje. Na trenutak popusti, ali izgleda nas je čvrsto stegao taj ”venac”, da je ta ”kruna” zagospodarila na ovaj ili onaj način.
Z. Jakovljević
