Почели су на Ивањдан, код Ивановића. Било је то 2017. године, када су најстарију пекару у граду преузели Чоловићи. Млађи брачни пар, Срђан и Јована. Она трговац, он пекар. Имали су довољно искуства, али био је велики изазов задржати старе купце, привући нове и, што је најважније, одржавати домаћу атмосферу.
Шта боље загреје у хладно јутро од старе пећи на дрва и разбуктале ватрице? Поправља и расположење, нарочито ако је та топлина помешана са мирисом домаћег хлеба. Ко не би ту презимео! И није то хлеб из електричне рерне, иако ни тако није лоше, само што нема довољно топлине. Расплине се само у близини, а остатак кухиње остаје нем. Али, није ово типична атмосфера у ретким приликама, када месимо погачу.
У ”Старој пекари Ивановић” хлеб увек излази из велике пећи, која је ”прегурала” 120. годину. Нема никаквих додатака, само брашно, вода, со и квасац. Онако како замесе Срђан, Бранко и Зоран – да га једеш без ичега! За остала пецива и пите, задужена је Јована.
– Свако јутро устајемо у 3 сата и долазимо у пекару. Одмах почињемо да радимо. Колико год поранили, време брзо прође. За неколико сати стижу прве муштерије. Момци раде у производњи, а нас четири, две Драгане, Милица и ја, задужене смо за продају. Додуше, сви радимо све. Исто важи за Срђана и мене. Више од четири године стварамо домаћу, породичну атмосферу. Другачије никако не може! Ако се поставите према људима само као послодавац, нема будућности! Сви смо ми колеге и учимо једни од других. Моји велики учитељи су били Радомир Ивановић, његова супруга Милка, Гоца, Драгана, сви искусни пекари. Шта бих да их нисам уважавала? – напомиње Јована, нова власница ”Старе пекаре Ивановић”.
– Невероватно за данашње време, али Срђан и Јована су заиста дивни људи – сагласне су Јованине колегинице. Чак ниједна од њих није желела да се слика да не би скренули пажњу са оног најважнијег, хране коју свакодневно испоручују људима.
Добро познати објекат у Обилићевој улици изграђен је 1900. Како је већ поменуто, од тада постоји велика пећ на дрва и сва остала пратећа опрема, израђена од природних материјала. Први власник те пекаре био је Радомиров отац. Отворио је радњу код Градске пијаце почетком педесетих година 20. века. Ивановићи су посао у Чачак пренели из Сјенице. Касније су вођење пекаре преузела његова деца.
Нова власница Јована радила је и код Радомира. На његову препоруку, запослио ју је и Албанац Рамиз, који је једно време водио ”Стару пекару Ивановић”. Радомир је охрабрио Срђана и Јовану да се упусте у сопствени посао. Обоје су имали богато искуство, које је требало надограђивати.
– Нисмо се покајали, волимо овај посао, радимо га са задовољством. Дошла су тешка времена. Што је најважније, нико није изгубио посао током пандемије, чак ни због скраћења радног времена и полицијског часа … – каже Јована Чоловић.
За четири и по године, нису успели само да сачувају раднике и купце, који не могу без ”Ивановићевог хлеба”. Остао је и дух старог Чачка. Насмејани људи, увек када могу, чак и ако ”лете” од тезге до тезге. Иде брзо и кад ”загужва”. Тај дух старог Чачка богато је поткрепљен укусом хлеба и пецива. Који пословни погодак је тек ”бакин колач”? Сталне муштерије неће прећутати, ако им нешто не одговара. Нема ни разлога, јер Чоловиће не савладава пословна сујета, спремни су свакога да саслушају и уваже мишљења. Имају и сталне акције, после 18 часова, хлебови и пецива су дупло јефтинији.
Тај традиционална и заувек ”млада” пекара, која не сија вештачким сјајем, привлачи и младе. Све више у њу залази Данијела, наследница Чоловића, ученица Економске школе. Можда ће привући и млађег брата… И те како има смисла, финансије и пекара, употпуњени топлином која надјача и ону велику пећ – породица наслеђује породицу.
