ИВАНА СТОЈАНОВИЋ, ДРУГОПЛАСИРАНА УЧЕНИЦА ГИМНАЗИЈЕ
НАЈВАЖНИЈЕ ЈЕ ДА ПОКУШАМО ОНО ШТО ЖЕЛИМО…
Ивана Стојановић, другопласирана ученица овогодишње генерације чачанске Гимназије изненадила нас је својом причом о бројним активностима у последње четири године. Али, да кренемо од почетка…
– Основну школу „Татомир Анђелић” завршила сам у Мрчајевцима, одакле носим веома лепе успомене. Одлучила сам да упишем Гимназију у Чачку, али сам се двоумила који смер. На крају сам изабрала друштвено-језички, јер сам хтела да стекнем веће знање из српског језика и књижевности и историје, што сам и успела. Највећи успех из историје остварила сам у трећој години, када сам се пласирала на републичко такмичење, док сам на републичком такмичењу из књижевности у трећој и четвртој години остварила 5. и 2. место. Нажалост, није било такмичења у прве две године, због короне. Поред тога, такмичила сам се и у Регионалном центру за таленте Чачак у дисциплини књижевност, где сам успела да у све три године такмичења освојим неко од прва три места на републичком такмичењу, што не бих успела да нисам имала велику подршку менторке Данијеле Ковачевић Микић, која је увек била ту да ме посаветује – приповеда нам Ивана, не кријући да воли да учествује на разним надметањима, али не толико због резултата, колико због нових познанстава.
Учествовала је, додааје и на такмичењу „Светионик знања“, воли да чита књиге, учи стране језике… Али, кроз даљу причу сазнајемо да ни то није све:
-Одувек ми је била жеља да волонтирам, што сам крајем треће године и остварила. Почела сам прво у Црвеном крсту Чачак, а касније и у Канцеларији за младе Чачак и АФС Интеркултури Србије. Волонтирајући стекла сам нове вештине, нова знања, пријатеље. Почетком четврте године почела сам и доста да вежбам, али и трчим. Брзина ми никад није била јача страна, тако да се фокусирам на издржљивост, тј. трчање на дуже стазе.
У трећој години Ивана је, прича, отишла на три месеца у Русију, преко програма размене средњошколаца који организује АФС Интеркултура Србија:
-Била сам смештена у руској породици у граду Александрову и похађала сам њихову школу, што ми је пуно значило у учењу језика. Захваљујући АФС волонтерима и мојој породици – домаћину посетила сам разне градове у Русији, Москву, Санкт Петербург, Климовск… Ово искуство омогућило ми је да изађем из зоне комфора… Упутила сам се у нову средину, где нисам знала никога… То ми је помогло да се осамосталим, али и да стекнем доста пријатеља. Након боравка у Русији, отишла сам у Белгију, у Бирсел, где је требало да буде одржан камп за све учеснике тромесечног програма. Због короне камп је изненада отказан, али је то мени касно јављено, тако да сам ипак седам дана провела у белгијској породици, где сам стекла нове пријатеље, али и упознала белгијску културу. Након тога, школску годину сам завршила као најбољи трећак и била сам веома срећна.
Четврта година јој је, каже, прошла брзо. За час су пред њом били матура, матурски испит, као и припреме за пријемни на факултет:
-Завршила сам Гимназију као ученица одељења IV/8, чији је разредни старешина била Драгана Вељковић. Оно што од сећања носим из Гимназије су излети на које смо ишли скоро сваке године, такмичења, дружења… Имали смо и одличне професоре, а они најдражи учили су нас и томе како да се снађемо у животу, што нам је веома значило.
Причајући нам о себи, Ивана истиче да је одувек волела да се такмичи из омиљених предмета, као и да је та такмичења упоређивала са спортским:
-Некако ми је увек било важно да учествујем, јер тада знам да сам пробала, да нисам одустала и да сам дала све од себе, па шта буде. Некада резултати нису били као што сам очекивала, али добро, као и у спорту, увек има успона и падова. Просто, не може једно без другог, али награде нису главна сврха такмичења. Напротив, оне дођу као неки додатак, а оно што је главно је дружење. Упознала сам толико вршњака из свих крајева Србије… Са некима од њих сам јако блиска и пуно ми значи њихово пријатељство. Сматрам да је најбитније у животу покушати оно што желиш, јер после се можеш кајати зашто ниси, а тада већ може бити касно. Не треба се плашити, не кажу људи без разлога да је страх човеков највећи непријатељ.
Уписала је Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу, смер француски језик и књижевност.
-Ако бисте ме питали зашто баш француски језик, то је због мог деде, захваљујући коме сам и заволела овај језик. Наиме, деду никада нисам упознала лично, јер је умро много пре него што сам се ја родила, али на основу његових писама као да јесам. Он је једно време живео и радио у Паризу, али и у Канади, у граду Монтреалу. Велика ми је жеља да једнога дана прошетам свим оним улицама и будем у местима у којима је он био – поверава нам Ивана и неке од својих снова.
Неуморна је у разним активностима, али и срећна што се њени Мрчајевци последњих година развијају, што има своје омиљено место у Чачку, поред Мораве, али и што планира да ускоро себи приушти поглед са врха Каблара…
-На овом распусту планирам да, поред неких краћих путовања и дружења с пријатељима, учим и стране језике. Жеља ми је да, осим француског и шпанског, које ћу студирати на факултету, усавршавам и знање енглеског и руског, али и да учим кинески и обновим италијански, кога сам учила у основној школи. У будућности планирам да наставим да се бавим волонтерским радом и негујем већ успостављена пријатељства у Србији и иностранству – закључује Ивана, али и додаје да можда, ипак не треба све испланирати, већ пустити да те сам живот води…
Гордана Домановић
Фото: Бус плус и приватна архива
