Piše: Emilija Višnjić
„Svoje đake učio je da misle i logički zaključuju navodeći ih da sami shvate da se matematika ne može savladati učenjem napamet. Bio je odličan pedagog, vrlo zahtevan, strog, ali veoma pravičan. Učenici su ga veoma cenili, poštovali, a imao je dara za humor. Njegovi učenici su ga iz milošte zvali Badžo“, napisao je, u knjizi „Omaž Rusima profesorima Čačanske gimnazije“ (Čačak 2015) Ljubomir Radivojević Šaja, profesor matematike u penziji, kome je Ivan Balkovoj predavao matematiku u gimnaziji i uticao na izbor fakulteta i životnog poziva.
Ivan Balkovoj je svojim životom ispisao još jednu priču o Rusima koji su posle Oktobarske revolucije emigrirali u Srbiju i u bliskoj, slovenskoj i pravoslavnoj zemlji, proveli ostatak života. Rođen je 1897. godine u ukrajinskom selu Pervozvanovka, od oca Feofana i majke Feodosije, kao najmlađe dete u porodici. Rano je ostao bez oca, a brigu o njegovom školovanju preuzeo je stariji brat Pjotr. U Harkovu je pohađao osnovnu školu i gimnaziju, a potom je u istom gradu započeo studije građevine. Inženjer nikada nije postao, jer je počeo Prvi svetski rat, a Ivan prekinuo školovanje i prijavio se u dobrovoljce. U Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu prolazi skraćenu obuku za artiljerijskog oficira, a onda, dobivši čin zastavnika, biva upućen na front u Bukovinu. Kao komandir baterije ratuje sve do Oktobarske revolucije, kada se, ostajući privržen Rusiji i caru, priključuje armiji general-pukovnika Antona Ivanoviča Denjikina. Posle poraza belogardejaca od strane Crvene armije, Balkovoj se obreo na Krimu, odakle poraženu vojsku engleski i francuski brodovi evakuišu u sabirni logor u Galipolju. Napuštajući Rusiju, budući profesor matematike sa sobom nosi grumen zemlje, kao jedinu uspomenu na domovinu u koju se nikada neće vratiti.
Dospevši u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca dobio je, kao oficir ruske carske vojske, službu u graničnoj jedinici u reonu Virpazara, na Skadarskom jezeru. Ne želeći da radni vek provede u vojsci, Balkovoj se, zahvaljujući državnoj stipendiji, upisuje na Filozofski fakultet u Beogradu i, na odseku matematike, diplomira 1928. godine. Profesorsku karijeru započinje u Realnoj gimnaziji u Valjevu, gde upoznaje mladu profesorku geografije Danicu Konstantinović, poreklom iz Čačka. Izabranica njegovog srca rođena je 1906. godine u trgovačkoj porodici, od oca Kiprijana i majke Leposave, koji su, osim nje, imali kćerke Nadeždu i Miroslavu i sinove Bogoljuba i Konstantina.
Ivan i Danica su postali supružnici i 1934. dobili sina Vladimira. Uvereni da će dete lakše odgajati ukoliko budu bliži Danačinoj rodbini, upućuju Ministarstvu prosvete molbu za premeštaj u Čačak. Ministarstvo im izlazi u susret i, avgusta 1937, oboje bivaju premešteni u Realnu gimnaziju u Čačku, gde ostaju do penzije.
Balkovoj je penzionisan 1961. godine, ali je, usled nedostatka kadra, još neko vreme predavao u čačanskoj Tehničkoj školi. Kada je radu u školi konačno došao kraj pronalazio je druge načine da ispuni vreme. O profesorovim „slobodnim aktivnostima“ Ljubomir Radivojević piše:
– Ivan Balkovoj je bio radan i dinamičan čovek, uvek u pokretu. Uživao je u prirodi, kao i svi Rusi. U mlađim danima prepešačio je gotovo celu okolinu Čačka. Kasnije je redovno šetao pored Morave, bedemom, a često su mu pravile društvo njegove unuke Maja i Ivana. Deda je njima zauzvrat pravio društvo pored velikog, plavog Dunava, jer je njegov sin Vladimir Vova, sa porodicom živeo u Novom Sadu. Profesor je voleo da čita ruske klasike i vredna dela srpske i svetske literature. Omiljen pesnik bio mu je Puškin. Naš poznati filmski režiser Puriša Đorđević je rekao:“Profesor Balkovoj predavao je matematiku kao da recituje Puškina.“ Voleo je klasičnu muziku, operu i ruske narodne pesme. U penziji je radio oko bašte, ali se znalo da svaki dan sledi kafa i slatko u društvu njegove supruge Danice, a zatim popunjavanje ukrštenih reči iz novina.
Ivan Balkovoj je preminuo 25. januara 1976. godine u Čačku, gde je i sahranjen 27. januara, na Svetog Savu. Bila je ciča zima, sneg je neprekidno padao, ali hladnoća nije sprečila veliki broj Čačana da prisustvuje ispraćaju cenjenog sugrađanina. Toga dana je ispunjena i poslednja Balkovojeva želja: u njegov grob, usred Srbije, bačen je grumen zemlje koji je poneo kada je izbegao iz domovine i čitavog života ga čuvao u ormanu.
Danica, žena finih manira i blage naravi, živela je do 1991.godine.
Ivanov i Daničin sin jedinac završio je gimnaziju u Čačku, a potom studirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Vladimir, koga su svi zvali Vova, na letovanja je odlazio sa ferijalcima i jednom prilikom, u Makarskoj, upoznao Cvetu Vučković, rodom iz Šapca, sa kojom je nastavio putovanje kroz život. Supružnici su živeli u Novom Sadu (on je, kao diplomirani elektroinženjer, radio u „Elektrovojvodini“, a ona, profesorka srpskohrvatskog jezika, u prosveti) i izrodili dve kćerke. Starija, Marija, psiholog je po profesiji i radi u Nacionalnoj službi zapošljavanja u Novom Sadu. Mlađa, Ivana (ime je dobila po dedi), završila je za profesora razredne nastave i zaposlena je u novosadskoj Osnovnoj školi „Jovan Popović“.
Stari profesor je unukama poklanjao dosta vremena, pažnje i ljubavi, a devojčice su sa radošću odlazile kod očevih roditelja u Čačak. Ivana se seća hrizantema koje je njen deda gajio ispred zgrade u kojoj su Balkovojevi stanovali (limenka u Ulici Miloša Obilića 45), žive ograde koju je orezivao do savršenstva, podruma koji je pretvorio u radionicu, da bi u njoj stalno majstorisao i nešto popravljao. Deda ju je naučio pesmicu o jednom pijanom vrapčiću, na ruskom, koju je godinama kasnije, kada je postala učiteljica, recitovala svojim đacima. Unuke su sa dedom odlazile na pijac, birale sir i kajmak, a kod kuće su njih troje pomagali baki Danici u spravljanju kolača i zimnice. Nikada Ivana nije zaboravila ni šetnje sa dedom prilikom njegovog dolaska u Novi Sad:
Na početku pešačenja uvek bismo pronalazili nekakav dugačak štap, koji bi deda pri vrhu začas obradio perorezom, tako da bude beo i gladak u ruci. Kao neki planinari, nosili bismo ga do kraja šetnje, to je bio naš ritual. Najgore bi mi bilo kada deka izvadi iz džepa svog sakoa okrugli sat, koji je visio na dugačkom srebrnom lancu, i saopšti mi da je šetnji kraj, jer ne smem, kako bi on rekao „zadocniti“ u školu. Ali uteha je bila što će moj deda, čim se vratim iz škole, rešiti ceo domaći zadatak iz matematike. Moj tata bi me pustio da se mučim sama, i bio je veoma strog, ali deda! Dovoljno je bilo da mu pružim svesku. Eto, obožavala sam ga. Bakine priče da je nekada bio strog i neumoljiv profesor bile su za mene neprihvatljive i teško da sam verovala u njih.
Nekadašnja devojčica Ivana danas je majka dvoje odrasle dece. Njen sin Vladimir Šovljanski rano je ispoljio dar za matematiku. U gimnaziji, gde je pohađao matematičko odeljenje, bio je đak generacije, a završio je i srednju muzičku školu. Sada je pri kraju studija elektrotehnike, a prosečna ocena mu je desetka. Njegova sestra Olivera Šovljanska nadarena je za učenje stranih jezika i, sa odličnim uspehom, pohađa gimnaziju u Sremskim Karlovcima.
