ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (7)
Кажу да тамо где је срце, ту је и дом. Четрдесетдвогодишњи Енрико Рестаино (Enrico Restaino) успео је да своје срце „преполови“ због једне Чачанке. Од пре четрнаест година због ње је постао наш суграђанин. Онај други део срца му је на северу Италије, у родном граду, маленом туристичком месту Белано. У прелепе пределе поред језера Комо, како се назива и најближи већи град, и сада одлази често послом или са породицом, супругом Јеленом и два сина, дванаестогодишњим Ернестом и седмогодишњим Мартином. Разговарамо у Хотелу „Београд“, на тераси која гледа на Римске терме, мислећи да не зна за њих. Тек касније рекао нам да је дипломирао историју и да је већ посетио Терме, које су донедавно и за многе Чачане биле потпуно непознате.
Са Јеленом се упознао у Грчкој, где су у Катеринију годину дана обоје радили као волонтери. Кратко време су били у Београду, а када је супруга добила посао у школи као професор италијанског језика, одлучили су да се скуће у Чачку. Одлуку је олакшало то што Енрико свој посао ради преко интернета. Тачније, у Италији има фирму која се бави механиком ауто-делова, што је, заправо, једно од његових занимања. Кратко су живели у стану у центру града, али су убрзо одлучили да купе кућу негде где је мирније и питомије. Изабрали су Прељину, у којој су, изнад цркве, нашли баш то што су желели.
Пре доласка о нашој земљи је знао веома мало. Углавном, биле су то информације о ратним дешавањима. Али, долазак у Србију није доживео као „пад са неба“, лепо су га прихватили Јеленини – породица, родбина и пријатељи, тако да се одмах осећао као „код куће“. Пре Србије дуго је живео ван Италије. Једно време боравио је у Ирској, у Даблину, а последњу годину факултета студирао је у Румунији. Уз то, веома је „отворен“, а таквим сматра и Чачане… Воли са супругом да шета крај Мораве, да оде до Овчара и Каблара, па и до других српских планина. Ипак, види и лоше стране, смета му што многи не поштују природу.
– Видим да има и оних који се баш труде и то је нада за будућност. Штета је, толико рајске лепоте у природи, а онда видите како су је затрпали депонијом. Није ни у Италији све идеално, али се много тога променило. Волео бих да и овде буде тако. У Србији ми се свиђа дружење, јер су овде људи отворенији него у Италији, уживају да организују заједничка окупљања, било да су то славе, рођендани, весеља или обичан роштиљ, без повода… Иначе, менталитети су нам слични, и овде су људи везани за своју породицу, баш као и код нас на северу Италије – један је од Енрикових закључака.
Српски одлично говори, мада скромно каже да има још доста да учи, пре свега граматику. Јелена је била „главна учитељица“, али и комуникација са пријатељима му је много помогла.
– Језик ми је, заиста, био највећи проблем у почетку, јер нисам знао ни једну једину реч српског. Срећом, овде млади људи више причају на енглеском, него у Италији. Сада у кући користимо и српски и италијански, али са децом више говорим на матерњем језику, како би га они боље научили. И на храну сам се спорије навикавао, јер се у Србији јела потпуно другачије спремају, користе другачији зачини… Сад је то друга прича, иако смо приврженији италијанској кухињи – признаје Енрико.
Од ране младости бави се и музиком. Годинама је свирао бас гитару, имао у Италији свој бенд, а онда је почео да наступа и као ди-џеј по италијанским клубовима. DJ АККА, како му је уметничко име, радо наступа и у Србији, кад год има прилику. Могли су га чути и у неким чачанским локалима, већ годинама је присутан на Exit-у, на Фестивалу у Горњем Милановцу, а сваког лета и у Словенији.
– Док сам био млађи био сам активнији у музици, а сада углавном лети идем на фестивале. Тако пуним батерије, захваљујући музици стекао сам много пријатеља. Волим реге и електронску музику, али и друге варијанте андерграунда – каже наш саговорник и на питање да ли слуша и нашу музику, каже да му је близак EX YU-рок, под утицајем супруге, а посебно су му драге песме ЕКВ, чак и кад не разуме цео текст.
Баштом и двориштем у Прељини више се бави супруга Јелена, јер Енрико има још једну страст – дуборез и гравирање на дрвету. За овај хоби прави и машине, за себе, али и за продају, по поруџбини. Каже да највише користи дрво бора, али експериментише и са другим материјалима. На дрвету гравира слике, које је излагао на неким изложбама и сајмовима рукотворина.
У Прељини су купили кућу када им се родио први син. Ту нема стреса, оптерећења, за децу је добро, набраја Енрико.
– Сматрали смо да и овде можемо лепо да живимо, само мора да се нађе равнотежа, да човек зна шта жели… Бирали смо кућу са двориштем, то нам је недостајало док смо били у стану. Свиђа нам се место, људима смо можда у почетку били помало егзотични, али су се навикли… Сада ме гледају као сваког комшију. И нисмо једини, у истој улици су још два слична брачна пара. Живимо прилично нормалан живот. И кад бих опет требало да бирам, изабрао бих исто. Да, срећан сам овде – осмехнуто каже Енрико.
В. Тртовић
Фото: Из породичног албума саговорника
РОДНО МЕСТО БЕЛАНО НА ОБАЛИ ЈЕЗЕРА КОМО
Породица Рестаино воли да путује, не само у градић Белано на обали језера Комо, које је окружено планинама (са друге стране језера почиње Швајцарска). Енрико са поносом каже да је његово родно место богато историјом, културом и природним лепотама. Сам Белано има око четири хиљаде становника, али је лети, прича он, и четири пута бројнији, јер је туризам примарна делатност. Осим плажа и планинарења, познат је и по спортском риболову. Као и његов отац Ђовани, и он воли риболов, којим је за сада заразио старијег сина. Зато су им Овчар Бања и Книћко језеро нека од омиљених места, а кад се нађе време иду и даље.
Старији син је мало више везан за Италију, језик говори као да тамо живи. Али, обојица воле да оду код бабе Розалбе и деде Ђованија, а у Белану су и Енрикови старији брат Франческо и млађа сестра Кјара.
– Више пута су, наравно, били код нас. Воле да дођу у Србију. Родитељи су сада мало старији и не могу тако често да путују, али брат и сестра кад год нађу времена, посете нас – каже Италијан Енрико.
