СЈАЈНА ПРЕМИЈЕРА ПРЕДСТАВЕ „КО ИГРА СОЊУ САВИЋ“ ГРАДСКОГ ПОЗОРИШТА ЧАЧАК И БИТЕФ ТЕАТРА
Из свакога од нас и свих глумаца који су јој позајмили глас, тело, покрет, осмех, крик – говори Соња. Вољена и оспоравана, пригрљена и одбацивана, луцидна, нежна и храбра, своја и бескомпромисна, обучена и гола, насмејана и очајна, психоделична и разочарана, полетна и сломљена… Од уметничког заноса идеалима до опела, од звезданих хвалоспева до суровог таблоидног укопавања… Мук у публици након сат и 22 минута, само на први утисак – хиперболичне драме која градацију људских емоција води у дијаметралне крајности: од мртве тишине до френетичних десетоминутних стојећих овација. Говорила је Соња, гласно кроз глумачку поставу, оно што многи нису умели, смели или хтели да кажу, у понедељак, 22. маја, у пуној сали Културног центра, на премијери позоришног комада „Ко игра Соњу Савић“, коју је режирао авангардни Андраш Урбан. Настала је у продукцији Градског позоришта Чачак и БИТЕФ театра, у коме је одиграна и београдска премијера, у среду, 24. маја, и судећи према реакцијама јавности, и у престоници изазвала одушевљење. Представа је део програмске целине „На калдрми“ пројекта „Чачанска родна“, прве националне Престонице културе 2023.
Не говоримо ми о Соњи, него Соња о себи! Ниједна реченица није измишљена! – констатује драматург Ведрана Божиновић. Представа је рефлексија њених одабраних изјава и порука из низа интервјуа објављених од 1985. до последњег 2006. године, истина, сазрелих у њеном искуству. Говорила је Соња храбро, њену и нашу – истину, ону коју често нико не жели да чује. Истину о „изгубљеним генерацијама и талентима“, системима који не поштују и не препознају људе, ратовима, политичкој подобности, праву на достојанствен живот и сопствене изборе, етици, праву „да будете то што јесте“! И зато смо не у 1989, не у 1999, већ у 1990/23. години…
Представа „Ко игра Соњу Савић“ динамично тематизује и разобличава „до голе коже“ више суштинских социолошких димензија живота у држави, систему (не)вредности и заједници која (не)функционише по својим неписаним, а не општим правилима. Истину о генерацијама које су остариле, а нису дочекале свој посао, о „методологији“ јавног (не)морала који човека тера да се у различитим формама „проституише“ и постаје марионетска животиња (и коњ, и вук), да трпи и пристаје на све, како би остварио своје чисте снове… Све то говори сцена нагог хомосексулца који игра док га бичују, праћена снажним ритмом бубњева иза којих се у делиријуму пева наратив из „Малог принца“. Због обезвређивања свега око нас, Соња се пита: „Да ли се сваког дана треба помножити са нулом „0“? Резултат ове математике је јасан.
АНДРАШ УРБАН: ИМАО САМ УТИСАК ДА ПУБЛИКА ДИШЕ СА ПРЕДСТАВОМ
– То је врло болна и тужна прича и можда мој најтежи редитељски процес што се теме тиче. Бавити се Соњом Савић, није радосни ход поред реке обасјане сунцем. Ово је музичка представа заснована на рефлексијама њеног живота. Соња не продаје своје принципе – рекао је редитељ Андраш Урбан на конференцији за медије одржаној поводом премијере, након које је говорио о својим импресијама.
– Са великим ишчекивањем смо данас дошли у позориште зато што ову представу још нико није гледао. Нисмо имали ни такве пробе да дође неко да је види и уопште нисмо знали која реакција ће бити, нарочито овде у Чачку, где су доживљавали Соњу Савић или својом или имају неки однос према томе. И, уопште ме изненадио број публике, начин на који је публика пратила представу, само најбоље могу да кажем. У тишини, имао сам утисак да дишу са представом и на крају, ово је било стварно неочекивано са каквом радошћу, слављем и позитивношћу је аплаудирала публика глумцима… Мислим да смо јако сретни сви вечерас – рекао је редитељ Урбан, истакавши да је био отворен за све реакције, добацивања, излажења, али да представу и сам још увек доживљава емотивно.
На нашу констатацију да нас је представа разоружала бројним истинама, дотиче се више тема које су проблематичне, али и дневно актуелне, редитељ каже:
– Овде је јако пуно њених реченица или су то коментари који су се појављивали на интернет медијима, али то у представи и због нас и због времена добија сасвим другачији контекст или конотацију. Мада, обе истине, истина тог времена и истина овог времена – се врло кореспондирају. Ја на тренутке, без обзира што као редитељ знате напамет све, ипак, долазите до нових открића или момената, и видите колико је та реченица болна и актуелна.
ВЕДРАНА БОЖИНОВИЋ: ВАЖНО ДА СЕ ЧУЈЕ ЊЕНА РЕЧ
Након премијере, драматург Ведрана Божиновић одговорила је на неколико наших питања.
Можда су неки изненађени, неки збуњени, неки су заплакали, све зависи од тога колико су познавали живот и стваралаштво Соње Савић, али и њен темперамент и начин размишљања и однос према животу. Колико сте задовољни овом премијером, реакцијом публике која је била фантастична и глумцима?
– Јако сам задовољна, нарочито чињеницом да се догодило оно што сам желела од како сам почела радити на овом материјалу, а то је да не говоримо ми о Соњи, него Соња о себи. Много је прошло од Соњине смрти и ти интервјуи постоје, то што је она говорила постоји на вебу, али ја не знам колико људи се томе враћа, колико је Соња за њих та реч, а не ово што су наслови на порталима који су сензационалистички, који заправо ништа не говоре о томе ко је и шта је она, заправо, била. Било ми је важно да се чује са сцене поново то што је она говорила, јер мислим, с обзиром на време у којем је то говорила то готово пророчки, а из наше перспективе јако тужно, јер схватамо да се у 13, 14 година, колико је прошло, ништа није променило и да су ствари, заправо, можда још горе. Видим да је публика пратила, да је занима то што се са сцене говори, и ја се искрено надам да је ово једна од оних представа које понесете са собом, коју не заборавите у тренутку када напуститие позоришну салу, коју носите са собом, барем неки њен део и о којој размишљате. Не може позориште променити свет, нити глумац може променити свет, али било би дивно да размишљамо заједно.
Један од сегмената који ова представа потенцира јесте и то неразумевање за меморијални однос према Соњи Савић, значи, обележавање улице, трга, парка, а то се десило у тој некој дневно-политичкој варијанти, међутим, однос према Соњи Савић у овом граду има и своју бољу страну, да кажем медије. Тај последњи интервју, за који су рекли да је безброј пута преслушан, а који је објавио „Чачански глас“, колико Вам је он значио, архивиран је у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ и слуша се?
– Много нам је значило све што је постојало, много су нам значиле последње речи, јер је невероватно, пратити Соњу од 1986. прве њене итервјуе које сам нашла су из 1985, ми смо куповали Илустроване политике и тражили архивску грађу, и много, много интервјуа прочитали, а било је дивно пратити како и 85. године и 2006. године она остаје доследна себи и говори о истим стварима. Значи, Соња се није мењала, мењало се време, и они који не знају да се мењају са врменом, који не желе да се мењају, они су ти који упадају у шкрипац, они су ти који страдају. И то се види из тог последњег интервјуа, да Соња је горка пред краксвог живота, али то је ово што се каже у представи –да видим вас после 15 година отпора, то ми је некако јако важна реченица, јер после 15 година од Соњине смрти је сад у септембру и баш ме занима, шта би било за још 15 година тог отпора. То, уз реченицу „Кад би ме барем пустили да будем то што јесам“, то су ми две јако значајане реченице. Најзначајнија ствар је то што она говори са ове сцене.
Препознали смо као лајтмотив у овој представи реченицу да – овде неко стално говори истину, али нема ко да је чује. Да ли је Соња, заправо, живела и умрла за истину?
– Сасвим сигурно. Соња је говорила истину бескомпромисно, мислим да је то ствар која се људима не свиђа, и да је то ствар због које ћете увек страдати. Рећи истину је опасно, рећи истину чак и у блиском кругу пријатеља, не зато што живимо у полицијским државама, нас су јако фино истренирали на овим просторима да се аутоцензуришемо, није потребна никаква цензура. То је овај суицидални оптимизам о којем Соња говори, седиш у соби, гледаш у једну тачку, не требају те тући, не требају те шиканирати, све радиш сам себи. То је оно што ми радимо сами себи. Ми се аутоцензуришемо не само речима, него и мислима. Нама је добро, и кад нас неко пита како нам је, нама је добро, да ли се смије рећи истина –не сме, а људи који потроше читав живот говорећи истину, у једном тренутку морају да се запитају, а кога то уопште занима. Мислим да је ово представа која не говори истину у смислу неке универзалне истине – ми смо паметнији од свих других, али поставља питања о слободи човека, а поготово о слободи уметника, јер уметност би требало да буде та која је најслободнија, та која може све, треба се запитати, можемо ли стварно све.
И представа о праву на избор?
-Тако је.
Овим не закључујемо причу о Соњи Савић. Тек је откључавамо. Мало је рећи да се очекује реприза, макар током „Соњиног септембра“. Од филмске диве, до авагарде, од звезде великог платна до наркоманке, од живота до таблоида, од радости до опела, отишла је у мит… И представа сведочи, свако је узео за себе право да суди, нико, или готово нико није прихватио право на њен избор. Вредност сваког човека је у ономе што ради и резултатима које постиже и начину на који их постиже. Због тога његово име заслужује улицу, трг, парк, а како се бори са животом у своја четири зида је његова приватна мука у којој је најчешће потпуно сам.
Зорица Лешовић Станојевић
Фото: БусПлус Продукција
АУТОРСКИ ТИМ
Режија, сценографија, концепт АНДРАШ УРБАН. Драматургија ВЕДРАНА БОЖИНОВИЋ. Глумци: Никола Воштинић, Борјанка Љумовић, Ивана Терзић, Јулија Петковић и Братислав Јанковић. Костим: Селена Орб. Музика: Ирена Поповић Драговић. Извршна продукција: Александар Брадић.
