ЗА ПАМЋЕЊЕ: ВЕЧЕ БОЕМСКЕ ПОЕЗИЈЕ И МУЗИКЕ МИЛОША МИЛОШЕВИЋА ШИКЕ И БОРИСА КАПЕТАНОВИЋА
Сведоци смо брисања и пропадања многих ствари. Неке од њих нису оставиле трага, али неке морамо задржати у сећању и настојати да се памте. Судећи по томе колико је публика недавно уживала у великој сали Дома културе, вече боемске поезије и музике Милоша Милошевића Шике и Бориса Капетановића под називом “Испијам жедним оком пожаре оне далеке” (Д. Костић) памтиће се дуго. Када је реч о боемији, наша се сећања крећу од антологије до антологије, до појединачних песама и примера…
… НЕСТАЛО ЈЕ ДУШЕ, РОМАНТИКЕ И БОЕМИЈЕ
Ко се уопште може назвати боемом? Да ли је то уметник који живи своју поезију ван правила и шаблона, трагајући за суштином?
– Пре свега, боем је човек ослобођен друштвених стега, норми понашања и поимања живота. Сама реч потиче од појма “бохем”, којом су у Француској означавани слободни Роми, пореклом из Чешке. Обично се боемија везује за кафану, која је супротност грађанском породичном животу. Кафана је споменик слободном животу и место устанка против менталне робије. Кафане попут, “Моравице”, “Пролетера”, “Три багрема”, београдских – “Грмеча”, “Шуматовца”, “Липе”, биле су позорница бурног уметничког живота. У сваком граду су се знале те кафане. Ту се рађао дух српске уметности, књижевности, музике – подсетила је Милкица Милетић, уредник Књижевног програма Дома културе.
Управо део те атмосфере донели су гости Милош Милошевић Шика, драмски писац, хумориста, песник, сатиричар, писац поезије за децу, глумац и редитељ из Трстеника и Борис Капетановић из Чачка, са сличном биографијом, иначе, аутор романа “Школа боемије”, који говори о српским кафанама.
– Кафане су својевремено биле нарочите “уметничке академије”, где су млади писци упознавали старије и на лицу места се учили “занату”. Али, стваралачки амбијент кафана, заувек је промењен, модернизован и налицкан. Ретки су они који памте олаисане подове и пећи бубњаре, као што су ретки и они који умеју да пију и декламују као боеми. Стваралаштво нам је постало управо такво, какве су постале кафане, онде где су се појавили дизајнери ентеријера, нестало је душе, романтике и боемије. Управо вечерас, са нашим гостима, покушаћемо да се вратимо свему томе, да не будемо европски коректни, да пијемо, пушимо и једемо прасетину, као што је Бог вазда на овим просторима и заповедао – увела је Милкица Милетић у емотивно вече боемске поезије и музике, одржано прошлог четвртка, у Дому културе.
КАФАНЕ СА КАРИРАНИМ СТОЛЊАЦИМА
Милош Милошевић Шика, представио је свој опус боемске поезије, љубавне и песме о вину, све оно што је у вези са животом у кафани и животом боема.
– Наше кафане су одвајкада биле велике школе где су се окупљали боеми, уметници. Углавном су песници били и највећи боеми. Окупљали су се старији песници, ја сада већ улазим у њихове године, али долазили су и млађи и учили и оно што је добро и што је лоше. Уз пиће, уз чашу вина или ракије, долазили смо до нових инспирација… Не може се свако назвати боемом. Вероватно је то Господ одредио… Боем се постаје својим стваралаштвом и понашањем, слободом, пре свега… То је негде горе зацртано… Има много бољих песника, али који никад нису осетили живот боема, дружење у кафанама. Кад кажу боем, одмах се асоцира на алкохол. Али, алкохол је само пратећа, нус појава да добијемо “радну температуру”, а све друго је много интересантније, много лепше… – наглашава Милошевић.
Нестају боеми, као и старе кафане. Можемо се сетити неких кафана које су биле баш боемске, са карираним столњацима, са обавезном металном, лименом пепељаром.
– Седело се, испијала кафа и остала пића, али се, пре свега, причало, уживало. И у престоном граду, не знам да ли има још једна или две кафане где можете да седнете и да доживите тај осећај. Наравно, не мислим на Скадарлију, она јесте боемска четврт. Али, кафане попут, “Орача”, “Мала Влтава”, претворене су у модерне ресторане, где и млади и старији узму мобилне телефоне, проклете, чак више нема ни разговора… Нема више тих предивних прича кафанских, изгубили смо ту драж… – каже сетно Милош Милошевић, који у Трстеничком позоришту, води Омладинску и дечију сцену, па о некадашњим дружењима често прича младима.
Иначе, чувени трстенички боем Шика се дружио са Милосавом Буцом Мирковићем, књижевником, есејистом, позоришним и књижевним критичарем, песником и публицистом, једним од великих жупских и београдских боема, који је летовао у Александровцу жупском, а зимовао на Чубури, у Београду.
– Са њим су биле најлеше приче и Буца ме је, како млади кажу, “навукао” на боемски живот. Ту је и Мухарем Первић, који је био књижевни и позоришни критичар, такође, човек из кафане. Код њих сам учио “боемски занат”.
Пошто се у кафану никада не иде сам, Милош Милошевић је и те вечери позвао пријатеље. Осим чачанског домаћина са гитаром Бориса Капетановића, носталгично вече улепшали су првак Трстеничког позоришта Душан Јовић, који је, такође, пленио боемском поезијом и велики српски песник Верољуб Вукашиновић, прошлогодишњи добитник награде “Драинац”.
ШКОЛА БОЕМИЈЕ
Поред боемске поезије, Борис Капетановић је и аутор књиге “Школа боемије”, која је у форми романа. Чачанска публика је уживала у његовој поезији, одломку из романа и песмама из кафанског, боемског репертоара.
– Има и данас заинтересованих за школу боемије. Пошто средом и четвртком свирам у кафани “Акорд Г6”, која је једна од последњих боемских кафана у граду, стално се појављују неке нове генерације, има момака који су врло талентовани, музикални. То је атмосфера у којој гитара крене од стола до стола и певају се лепе, старе, заборављене песме. Али, ми не дамо да се забораве. Ту су нове, младе генерације, надам се да ће наставити нашим стопама… – каже Борис Капетановић.
Вече под називом “Испијам жедним оком пожаре оне далеке”, који је изабрала уредница Књижевног програма Милкица Милетић, никога није оставило равнодушним, као ни сам стих Душана Костића. Капетановићу се, као и публици, тај наслов допао, јер добро говори о боемској поезији и музици и… оним далеким пожарима које испијамо жедним оком…
… А не знам. Не видим ништа. Да ли вољен сам, жено, јер ме данима болиш? Тијесан себи сам сам и тако тужно мали у овај час – кад не знам да ли ме лудо волиш!… (Пјесма тиха, Душан Костић)
Нела Радичевић
